Син Божији
Нихилистички свет, којим господаре безбожништво и разарање, тврди да морамо веровати искључиво у оно што можемо видети и додирнути. А сада стојимо лицем у лице са Богом, Који је постао Личност и истовремено остао Бог, Бог Кога свет може и видети и додирнути. Бог је коначно открио Истину у свој њеној пуноти, а свет и даље одбија да верује у оно што види и што додирује.
Историјске књиге бележе податке о томе да је Исус Христос био разапет на Крст, и свет рачуна време у односу на Христово рођење, тј. дели време на оно пре и после Христа. Тако, сви разумни људи, ако ништа друго оно бар прихватају чињеницу да се Исус Христос родио, живео и био разапет.
Многи људи данас говоре да је Исус Христос био "велики човек", "истински хуманиста", па чак и да је био "пророк". Други говоре да је Христос још био жив када су Га скинули са Крста и положили у гроб, и да је то разлог што је касније виђен жив. Све су то покушаји да се Христос претвори у "једног од многих људи", све је то жалосно настојање човеково да измири своје безверје са Истином Божијом.
К. С. Луис, писац и оксфордски професор, пише овако о онима који не верују да је Христос био Бог:
"(Такви кажу)... Спреман сам да прихватим Христа као великог учитеља морала, али не прихватам Његову тврдњу да је био Бог". То је оно што никада не смемо рећи. Човек који би био само човек а изговорио све оне речи које је изговорио Исус не би никако могао бити велики учитељ морала. Он би морао бити или безумник - једнако безуман као и човек који за себе изјављује да је пржено јаје - или би морао бнти сам ђаво паклени. Зато морате начинити избор: или је Исус био, и јесте, Син Божији или је, пак, био безумник".
Христос је, током Свог живота у овом свету, изрекао многе речи које су откриле Његове две природе - божанску и човечанску. Христос је рекао: "Ја и Отац једно смо" (Јн. 10, 30). Тиме је лично потврдио Своју једност и једнакост са Богом Оцем. Онај који изјави овако нешто или је сишао с ума[1] или је заиста једнак са Богом.[2]
Истина да је Христос - Месија, коју су пророковали старозаветни Пророци, откривена је када је Христос ушао у синагогу у граду Назарету. Христос је тада стао међу оне који су се сабрали да би служили службу Божију и чули реч Божију из пророчких списа, и почео да чита из књиге пророка Исаије:
"Дух Господњи је на Мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се отпустити, и слепима да ће прогледати: да ослободим потлачене; и да проповедам при-јатну годину Господњу".
И затворивши књигу врати је служитељу па седе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у Њега.
А поче им говорити: Данас се изврши ово Писмо у ушима вашим" (Лк. 4,18-21).
Ово је био почетак Христовог откривења Истине свету који је одбацио истину. Када Христос у синагоги назаретској објави да је Исаијино пророштво уствари пророштво о Њему и да је оно сада испуњено, окупљени у храму почеше да се гневе, и уставши истераше Га из града. Ти људи су хтели да га убију због речи које је говорио за таквом силом (Лк. 4, 32).
Христов разговор са Самарјанком на кладенцу за воду у Самарији, такође, открива истину о Исусу Христу као Месији (Спаситељу) и Помазанику Божијем, онакву какву су је прорекли старозаветни пророци. Самарјанка је дошла да захвати воде, а Христос јој се обраћа:
"Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни" (Јн. 4,13-14).
Самарјанка му одговара: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам". Тада Христос открива тајну њенога срца. Он јој говори нешто што нико није знао, да је живела у неморалу са седморицом мушкараца. Она му тада одговара: "Господе, видим да си пророк".
А Христос јој даље говори: "Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и Који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају" (Јн. 4,23-24).
Жена му тада говори: "Знам да долази Месија који се зове Христос. Када он дође, објавиће нам све". Исус јој одговара: „Ја сам - Који говори са тобом“ (Јн. 4, 26).
Много пута је Христос у Свом учењу објављивао своју једност са Богом: "Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син и ако хоће коме Син открити“ (Мт. 11,27). У овим тајанственим речима Христос открива своје две природе - Божанску и људску. Он, такође, откри-ва и то да је Он - Пут којим човек може да општи са Богом.
Идентитет богочовечанске личности Исуса Христа се најочитије открива када Христос пита Своје ученике шта мисле ко је Он. Христос их упита: "А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. А Исус одговара-јући рече му: 'Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима"' (Мт. 16,15-17).
Апостол Јован, ученик "кога Христос љубљаше" и који у време Христове проповеди беше још младић, јасно исповеда Истину Божијег Оваплоћења речима:
"А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познамо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовоме Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни"(1. Јован. 5, 20).
Свакоме ко чује или прочита Христове речи и сведочења Његових ученика, јасно је да је потпуно неразумно тврдити да је Исус Христос био само "велики човек" или "истински хуманиста". Свет (и сваки човек) мора да донесе одлуку: или да прихвати Христа као Богочовека или да Га одбаци.
Доношење ове одлуке укључује у себе неколико момената. Припаднику „Генерације Икс", који је доживотно унакажен Нихилизмом и његовим освајачким походом на свет, тешко је да прихвати "благу (добру) вест" (Јеванђеље) Христову као нешто стварно. У овом исквареном свету, први импулс који се јавља у срцу човековом јесте презир према свему што за себе тврди да је крајње. Али, ми морамо наћи снаге да се, у сваком погледу, издигнемо изнад овога света и да будемо довољно јаки да препознамо Бога, када нам се Он открије.
У историји свих религија света, Исус Христос је једини човек, за Кога је доказано да је заиста постојао а Који је за Себе тврдио да је Оваплоћени Бог. Све остале религије су основали људи који су тврдили да имају знање о Богу или најбољу животну философију. Али, како је толико људи поверовало једној тако храброј тврдњи?
Будући свецели Бог и свецели Човек у једној савршеној Личности, Христос је Собом постао одговор на човеково питање: "Како општити са Богом?". Христос се оваплотио, и – Бог и човек су поново у заједници!
Прорекавши да ће бити издан, разапет и да ће васкрсну-ти из мртвих, а затим и испунивши то Своје пророштво, Христос је коначно доказао да је истинити Бог. Нико никада у историји света није никада дао таква пророштва, а затим их и сам испунио. Пут, Истина, Живот
Исус Христос - као оваплоћена превечна Истина Божија, као Логос ("Реч Божија", "Слово Божије") - јесте коначно испуњење и старокинеског Таоа као "пута истине" и старо-грчког Логоса као "речи истине". Христос каже: "Ја сам Пут, Истина и Живот" (Јн. 14, 6). Ако реч "религија" значи - поновно уједињење Бога и човека,[1] онда је Сам Христос - истинска Религија, јер су у Њему Бог и човек поново сједињени у заједницу.
Прве главе Јеванђеља по Јовану откривају нам Христов идентитет као Логоса (Речи, Слова) Божијег:
"У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог... И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине" (Јн. 1,1,14).
Атанасије Велики, светитељ који је у IV веку живео у Египту, пише о тајни сједињења Бога и човека у Исусу Христу: Као човек, Он је живео људским животом. Као Логос (Реч, Слово), Он обдржава живот васељене. А као Син, Он је непрестано једно са Оцем. [2]
Христос је дошао у свет да открије пуноту Божије Љубави. Исус Христос је Својим Оваплоћењем пројавио Истину и Љубав на начин који је, потом, омогућио људима да познају апсолутну Истину и Љубав Божију. Христос је таквим пројав-- љивањем Божије Љубави, отворио човеку пут ка вечноме животу. Христос је дошао да човеку открије вечни живот и бесмртност душе, такође, и да - уништивши смрт - покаже људима Сво-је Васкрсење.
Исус Христос је дошао и донео Своје најрадикалније учење љубави, које надилази сву мудрост овога света. Дубина љубави којој је Христос учио и коју је пројављивао потиче од самог Извора живота, љубави и стварања, од Бога Живога. Христос је рекао: "Волите оне који вас мрзе" (Лк. 6, 27), јер љубав побеђује мржњу, љубав надвладава зло, љубав искорењује страх.
Љубав у Христовом учењу заузима прво место, а на другом месту налази се - побуна. Побуна против овога света. Христос је учио да човек треба да се одрекне робовања овом свету, да се одрекне робовања поседовању и исквареној логици овога света. Христос је учио да побуна против палог света започиње као обновљена љубав према Богу и ближњима, а завршава се управо као одрицање од овог света.[3] Када каже - "Нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10,34), Христос мисли управо на ову и овакву побуну, на духовну побуну добра против зла.
Христос нам је показао шта значи одрицање од овог света када је рекао:
"Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од све-та него вас ја избрах од света, зато вас мрзи свет"(Јн. 15,18).
Христос нам је показао шта значи одрицање од поседовања[4] када је ушао у јерусалимски храм и истерао из њега све они који су продавали и куповали, и испретурао столове оних ко-ји су мењали новац. Христос им је тада рекао: "Написано је -Дом мој молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину раз-бојничку" (Мт. 21,12).
Христос је, такође, показао шта значи одрицање од поседовања када је рекао:
„Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?... Него иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 25; 33).
Христос је учио одрицању од логике палога света, говорећи:
"Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради наћи ће га. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју" (Мт. 16, 25-26).
И пошто је открио свету такво, најрадикалније учење, као и да је Он Сам - Истина, Пут и Живот, Христос је био разапет на Крст.
[1] Реч „религија“ прихваћена у свим европским језицима (индоевропског порекла) потиче од латинске именице „religio“, изведене од глагола religere, који управо значи то – „поново повезати, сјединити“ (прим. прев.)
[2] Свети Атанасије Велики, „О Оваплоћењу“
[3] Одрицање од "овог света" у Хришћанству не значи одрицање од живота у стварном свету, бекство у некакав нестварни "духовни" живот који вема везе за "прљавштином" историје и реалног живота у коме живимо. Хришћанско одрицање од света јесте одрицање од палог света као јединог могућег света, од његове палости и лажности, од робовања тој палости, тј. смртности. Хришћански став према свету је у противречности потпувог одрицања од палог света и потпуног прихватања у Христу обновљеног света, "против света, за свет" и такав став увек подразумева борбу против зла и неправде у свету, за спасење света, што је и основни задатак Цркве у историји (прим. прев.).
[4] Одрицање од поседовања не звачи да човек не треба ништа да поседује, јер Бог зна да човек мора да има и одећу и обућу, и храну и пиће, и стан или кућу где да живи... Одрицање од поседовања јесте одрицање од поробљености поседовањем, тј. одрицање од стања у коме човек више ве поседује ствари, већ оне повратно поседују њега, тј. од стања у коме се човек "постварио", постао "ствар међу стварима", роб хране, роб пића, роб одеваља, роб новца, роб богатства, роб каријере, роб славе... преставши да буде духовни домаћин васељене који има сав свет, јер је слободан Богом и у Богу (прим. прев.)
Крст
После трогодишње проповеди током које је страдао због тога што је објављивао Истину Божију, Христос је на крају претпрео и смрт ради потпуног испуњења Истине.
Ондашњи "праведници" су гледали да убију Христа због чудеса која је чинио и због силе Његових речи. Они су коначно успели да нађу изговор[1] за то злодело, као и да окрену народ против Христа у тој мери да је постало неизбежно да се њихова мрачна намера и оствари. Христа је пољупцем издао један од Његових ученика и предао Га ондашњим "властима".
У име римскога цезара, цара "читаве васелене", римском провинцијом Палестином управљао је, у то време, Понтије Пилат.
Како вели Јеванђеље, у оне дане уђе Пилат у судницу, па дозва Исуса и рече му: "Народ твој и просвештеници предадоше те мени. Шта си учинио?".
Исус одговара Пилату: "Царство моје није од овога света; кад би било царство моје од овога света, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али Царство моје није одавде".
Пилат га поново пита: "Дакле, ти си цар?".
А Христос му одговара: "Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој“ (Јн. 18,33; 35-37).
Тада Пилат пита Исуса: "Шта је истина?", после чега "узима Исуса и шиба Га". А војници плету венац од трња и стављају Исусу на главу, облаче Му пурпурну хаљину, и ругају Му се: "Здраво, царе јудејски!", и ударају Га по образима.
Исус излази из суднице, одевен у пурпурну хаљину, са трновим венцем на глави. Пилат говори окупљенима: "Ево, човека!". Угледавши Христа, првосвештеници и народ почињу да вичу: "Распни Га, распни Га!".
Пилат одговара гомили: "Узмите Га ви па Га распните, јер ја не налазим кривице на Њему". Јевреји одговарају Пилату: "Ми имамо закон и по закону нашем мора да умре, јер начини себе Сином Божијим".
А када Пилат чу шта су му рекли, уплаши се још више, и опет се враћа у судницу, где пита Исуса: "Одакле си ти?". Али, Исус му не даје никаквога одговора.
Пилат виче на Христа: "Зар мени не одговараш? Зар не знаш да имам власт да те распнем и имам власт да те пустим?".
А Исус одговара Пилату: "Не би имао власти никакве надамном кад ти не би било дано одозго" (Јн. 19,11).
Од тог тренутка, Пилат гледа како да ослободи Христа. Али присутни Јевреји урлају из свег гласа: "Ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе гради царем противи се ћесару".
Чувши ове речи, Пилат изводи Исуса напоље, седа на судијску столицу и говори окупљеним Јеврејима: "Ево, цар ваш!". А они на то поново вичу: "Распни, распни Га!". А Пилат их поново пита: "Зар да цара вашега разапнем?". Првосвештеници одговарају Пилату: "Немамо цара осим (римскога) ћесара". И Пилат тада предаје Христа првосвештеницима да Га разапну. Ови узимају Христа и одводе Га.
Христос, носећи крст, успиње се до места званог Лоба-а, на јеврејском - Голгота. Тамо Христа распињу, и са Њим, још двојицу разбојника, са једне и друге стране, а Њега стављају у средину.
Један од разапетих злочинаца[2] хули на Христа говорећи: "Ако си ти Христос, спаси себе и нас!". А други разбојник[3] кори оног првог и говори: "Зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? Ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили, а Он никаква зла не учини". А затим се тај исти разбојник окреће ка Христу и говори Му: "Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме". А Христос му одговара:
"Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" (Лк. 23, 43).
У том тренутку тама покри сву земљу. А Христос, "знајући да се све свршило, да се сасвим испуни Писмо", рече: "Жедан сам!".
Ту испод Крста је стајао суд пун сирћета, и војници напунише сунђер сирћета и и натакнувши на трску, дадоше Му да пије. Окусивши сирће Христос рече: "Свршило се! А потом повика из свега гласа: "Оче, у руке Твоје предајем дух Свој!" (Лк. 23, 46). И рекавши ово, издахну.
Бог је издан пољупцем, шибан и шамаран, пљуван и вређан, обнажен и распет у потпуној тишини.
Крст је врхунац истине. Крст је средиште Христовог учења. Страдањем на Крсту, Христос је човеку отворио пут у живот вечни. Христово распеће открива истину и дубину Божије љубави, јер "познасмо љубав по томе што Он за нас Свој живот положи" (1. Јован. 3:16): "Од ове љубави нема веће, да ко жи-вот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15,13).
За свет који воли уживања, Христова порука је најтежа могућа порука. Учење Крста стоји у крајњој супротности са му дрошћу овога света. Свет нас учи да на сваки начин треба да се трудимо да продужимо и унапредимо свој живот, а Христос нас учи да треба да умремо за овај свет да бисмо живели вечно.
Све у животу Исуса Христа било је и јесте најузвишеније учење икада објављено свету. Крстом Његовим, свету је даровано најузвишеније учење љубави, најсилнији пример смирења и највећи пример страдања за истину. Христос је претрпео не само Крст, пробадање клиновима и копљем, већ је претрпео и да Га одбаце они којима је дошао, и то само зато што им је објавио истину Божије Љубави.
Његови су Га осудили на смрт на Крсту, а Он је спасао човечанство и људима занавек отворио врата вечнога живота.
[1] Оптужили су Христа да хули на Бога због тога што је рекао за Себе да је Син Божији (прим.прев.)
[2] То је био леви разбојник, који је висио разапет са Христове леве стране и који се н и пред лицем смрти није покајао (прим.прев.)
[3] Десни разбојник, који је био разапет са Христове десне стране и који се у том предсмртном часу искрено покајао за своје грехе, видевши Христа како невин страда и препознавши Га као Бога (прим.прев.)
Васкрсење
И управо онда када свет мисли да је "Бог мртав" и "да умире под нашим ножем"... Бог васкрсава из мртвих!
Крст увек иде заједно са Васкрсењем. Као што сваки пут води ка своме одредишту, тако је и Крст пут који води ка Васкрсењу као крајњем одредишту човековом.
Пошто је Христос био разапет пред мноштвом народа, Његово тело је скинуто са Крста и положено у гроб. А будући да је Христос отворено рекао да ће трећега дана васкрснути из мр-твих, првосвештеници и фарисеји измолише од Пилата стражу и послаше је да чува гроб где беше положен Христос да ученици Његови не би случајно украли Његово тело и, потом, тврдили да је Он васкрсао.
Трећега дана, рано изјутра, дошле су ученице Христове на гроб да помажу миром Његово тело[1] и тамо затекле римске војнике како, престрављени натприродним догађајем[2] који се збио пред гробом Господњим, леже "као мртви". На њихово запрепашћење и запрепашћење целога света, Христос је васкрсао из мртвих!
Васкрсли Христос се лично јавио најпре Својим ученицама, а потом и Апостолима. Уставши из мртвих у трећи дан, као што је претходно Сам прорекао, Исус је показао да је Он заиста Христос - Оваплоћени Бог. Васкрсли Христос говори: "Даде ми се свака власт и на небу и на земљи" (Мт. 28,18).
Али, ако је Христово тело три дана лежало у тами гроба, где је за то време био Његов дух? Он је био у Аду (паклу). Христос је сакрушио вратнице пакла и као Бог избавио душе које су биле од века заточене у Аду (паклу). Јер небеса су - до Оваплоћења Бога и Његове смрти на Крсту - била затворена за човека.
Христос је Својим Васкрсењем људима открио вечни живот који је у Богу: "Ко Моју реч слуша и верује Ономе Који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот" (Јн 5, 24). Као Спаситељ света, Исус Христос исцељује човеков најдубљи животни страх, страх од Смрти. Исус Христос је васкрсао из мртвих не само Духом Својим, већ и Својим, физичким Телом, баш као што ће, такође, васкрснути и наша физичка тела.
Христос се после Свога Васкрсења неколико пута јавио Својим ученицима.
"А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, тамо где се бејаху окупили ученици Његови због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече: "Мир вам!".
Апостоли су били запрепашћени и уплашени, мислећи да адхове очи виде духа. Христос им тада говори:
"Зашто сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге Моје, да сам ја главом; опипајте Ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да Ја имам".
Пошто је ово рекао, Христос им показа руке и ноге. Затим им рече: "Ово су речи које сам вам говорио још док сам био са вама, да се мора све испунити што је о Мени написано у Закону Мојсијеву и у Пророцима и у Псалмима" (Лк. 24,44).
Тада им Христос отвори ум да могу да разумеју Свето Писмо, и рече им:
"Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у Његово име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима. А ви сте сведоци овоме. И ево, Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине" (Лк. 24, 46-49).
Тада их Христос изведе напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их.
"И док их благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо, а они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом" (Лк. 24, 50-52).
[1] Помазивање умрлога као погребна обичај онога времена, вршило се мирисавим уљем или миром, због чега црква ове ученице и верне ревноснице Христове зове „мироносицама“, онима које носе миро (прим.прев.)
[2] У тренутку када су мироносице дошле до гроба Господњег, затрескла се силно земља, јер је анђео Господњи сишао са неба, одвалио камен од врата гробних и сео на њега. И како Јеванђеље каже „лице његово бијаше као муња и одећа његова бела као снег“ (Мт. 28:3). Од тог призора уплашише се римски стражари и „постадоше као мртви“ (прим.прев.)Света Тројица
Мада суштина Божија надилази људски ум, Бог је неке од Својих одлика открио човеку. Свети Јован Дамаскин, мудри православни монах, је - у вези са парадоксом човековог поимања Бога - једном приликом написао:
"Онај ко би да говори или слуша о Богу требало би, ван сваке сумње, да зна да у стварима богословља (науке о Богу) и Оваплоћења Исуса Христа ни у ком случају није све неизразиво, али није ни све потпуно изразиво, нити је, пак, све несазнативо, али ни све доступно сазнању. Оно што може бити сазнато јесте једна ствар, док је оно што може бити изречено са-свим друга ствар, као што је једна ствар говорити, а друга зна-ти. Штавише, много од тога о Богу што није јасно сазнато не може бити на одговарајући начин ни исказано, тако да смо приморани да људским речима изражавамо оно што надилази људски поредак". [1]
Човек само у крајњем смирењу, какво је имао овај свети монах, може да почне да поима Бога. Бог не може бити смештен у епрувету нити вивисециран у лабораторији. Ако неко и поку-ша да појми Бога на тако ограничен начин, неће Бог бити тај који је вивисециран, већ то могу бити и јесу само човекове илузије.
Јован Дамаскин, описујући Бога, почиње од Божије безграничности: "Ми знамо и исповедамо да Бог нема почетка и нема краја, да је вечан и непролазан, нестворен, непроменив, невидив, недокучив, сведобар, свеправедан, Творац свега створеног...".
Дамаскиново објашњење, затим, све више иде у појединости:
"Ми даље знамо и исповедамо да је Бог - Један, то јест, једна Суштина, и да Бога схватамо као Три Личности, јер Бог и јесте у Три Личности: Оца и Сина и Светога Духа".[2]
Ово схватање Бога као Тројице, Три Личности несли-вено сједињене у једној Божанској Суштини без икаквог раздељивања, јесте тачка на којој људски ум и језик ударају о зид своје ограничености.
Христос је открио истину о Светој Тројици заповешћу коју је дао Апостолима после Свога Васкрсења: "Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа"(Мт. 28,19).
Да би на неки начин приближили тајну Свете Тројице нашим земаљским појмовима, и оно што је несхвативо нашем схватању, древнохришћански Свети Оци су се користили поређењима из природе: сликом три светиљке које дају једну неразделиву светлост; сликом сунца као Оца, сунчевих зрака као Сина и сунчеве светлости као Светога Духа; сликом подземног извора реке (Отац), надземног врела реке (Син) и речнога тока (Дух Свети) који чине једну јединствену реку; сликом детелине са три листа која су сједињена у јединствену биљку.
Но, све су то само земаљске представе о небеским стварностима. Мудри Григорије Богослов закључује:
"Испитао сам у свом уму ово питање врло пажљиво, и сагледао га из сваког угла, да бих открио неку (земаљску) сличност са том тајном, али нисам био у стању да откријем било шта на земљи са чим би се могла упоредити Природа Божија. [3]
И премда је Божија Суштина крајње неприступна чак и људској мисли, Бог је, кроз Своје божанске енергије, стварно и делатно присутан у сваком тренутку овог нашег живота. Нема ничега што је створено а да га није створио Бог. Бог је, стога, свеприсутан у Својој творевини. Бог-Отац је непресушни Извор, основ и Отац свега што постоји, Отац милостиви, Који нас воли и брине о нама, о Својој творевини, јер смо ми Његова деца по благодати.
Са нама је Бог-Син, рођен од Оца пре свих векова, ис-тинита Светлост од истините Светлости, жива Сила и Премудрост, сведржитељни Логос (Слово, Реч), савршена и жива слика и икона невидивога Бога, Који је постао видив.
У нама и у свеколикој творевини, по Божијој милости и сили, обитава Дух Свети, Који испуњава све, Који је Животодавац и Животворац, Утешитељ, Извор и Ризница добара. Над нама, са нама и у нама јесу Отац, Син и Свети Дух - Тројица у Јединству, Један Бог. [4]
[1] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне вере, књига прва, стр. 166-167
[2] Исто, стр. 167
[3] Свети Григорије Богослов, Омилија 31, О Духу Светоме, главе 31-33, Ердеманови Никејски и пост-Никејски Оци, друго коло, том 7, стр. 328
[4] о.Михаил Помазански, Православно догматичко богословље, Братство Светог Германа, 1983. стр. 73-102
Православно Хришћанство – Православље
Бог је открио истину људима и није их оставио без пута којим они могу да достигну Истину, живећи и умирући за њу. Људима је дат велики и неовоземаљски дар - дар Хришћанства.
Хришћанство је жива веза између Бога и човека који верује и нада се у Бога.
Хришћанска вера и нада у Бога јесте сила коју не може да победи ни пакао. Хришћанска вера је жива заједница оних који чезну за Истином Божијом, који чезну за Богом у Његовој пуноти. Јединство и сабрање Хришћана у хришћанској вери јесте Црква - заједница Бога и човека коју је Христос дошао да ост-вари. Сама реч "Црква" управо и значи - заједница.
Да бисмо почели да разумевамо такву тајну као што је Црква - коју је Бог даровао људима за духовно усавршавање и спасење - морамо претходно потпуно одбацити сваку пред-идеју о томе шта реч "Црква" значи у њеној модерној употреби. То морамо учинити, јер у овом времену свеопштих религијских по-дела и разградње ми имамо потпуно погрешну слику о томе шта је то Црква.
Црква Христова није пука земаљска институција. Црква Христова је Тело које се састоји од људи који верују, исповедају и клањају се Богу Живоме. Хришћанска Црква, онако како је изворно схватана од њеног почетка, састоји се од два неразделива дела: Цркве у овом свету и Цркве на Небесима, у Царству Божијем. У Хришћанству нема поделе на земаљску и небеску стварност. Земаљска Црква управо из тог свог јединства са небеском Црквом непрестано прима благодат и управо то јединство јесте оно што омогућује људима непосредно општење са Богом и Царством Божијим.
Земаљска Црква (Црква у овом свету) јесте заједница верних који се заједнички боре и заједнички страдају за Христа. Небеска Црква јесте заједница на Небесима којој припадају они Хришћани који успешно завршише своју земаљску борбу и достигоше до Христа.
Обе Цркве јесу Једна Црква у којој се узајамно прожимају овај свет и Царство Божије. После Свог Васкрсења, Христос је, пред Своје Вазнесење на небо, рекао апостолима:
"Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28,19).
Апостоли и други ученици Христови су, после, Вазнесења Христовог, из Јерусалима отишли на све четири стране света да би свему свету проповедали истину Христову: апостоли Петар и Павле су проповедали Христа у Грчкој и Риму, апостол Марко у Етиопији, апостол Тома у Индији, апостол Андреј у Русији и Румунији, Аристовул у Енглеској. Будући у једном уму и једној души, учили су једној Вери и једној Истини.
Тако је, у апостолска времена, била установљена Црква Христова. Једна од најбоље чуваних тајни коју овај свет упорно скрива од људи јесте чињеница да та и таква изворна Црква, поз-ата као Православна Црква, још увек постоји и да данас још увек чува тај древни и изворни, апостолски и неовоземаљски дух ране Цркве. Чак и у ова последња времена, Православна Црква још увек чува изворно богослужење и учење Цркве Христове, онакве каква је она била на почетку. Разлог због кога је Православна Црква Христова преживела готово две хиљаде година до данас и живеће до краја времена јесте то што Божија Истина, која је у њој, надилази простор и време.
Циљ Цркве јесте да сједињује сваког човека понаособ и заједно све људе са Богом у духовну и вечну заједницу која надилази телесну смрт. Циљ Цркве је да открива вечни живот људима, да даје чврсте доказе тог живота, да стварно и видиво пројављује хришћанску веру, да изграђује темеље и зидове, свод и кров те вере, да изнутра уређује и украшава храм те вере.
Зраци духовнога света и данас просијавају кроз сваку реч Светога Пи-сма као што су сијали током читаве двехиљадегодишње историје Цркве. Хришћанство је широм отворило врата Царства Божијег, и то у толикој мери да га је већ погрешно и даље звати "религијом", будући да то може навести људе да бркају богоустановљено Хришћанство са човекоустановљеним религијским институцијама овога света.
Хришћанство је Откривење, Божије Откривење онима који љубе Истину Божију, истинољупцима Божијим. [1]
Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут
Нема коментара:
Постави коментар