субота, 13. новембар 2010.

Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна ,,деца Апоакалипсе ће постати со свету

Врлина



Човек који се, по благодати Божијој, потпуно и свагда посвећује Богу достиже највише добро. Али, на путу ка том добру потребно је практиковати многе и различите врлине. Христов ученик, апостол Павле у свом учењу набраја највише хри-шћанске врлине и назива их "плодовима Духа Светога". То су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22).

Реч врлина долази од латинске речи virtus која има двоструко значење: најпре, значи "сила", а потом и оно што је њено уобичајено значење - узвишени духовни и морални квалитет личности. Ето зашто добро увек одиоси победу над злом: зато што је врлина највећа сила.

Свети монах Исак Сирин написао је о врлини следеће:

"Страх Божији је почетак врлине и речено је да је извор вере. Врлина изниче у срцу човековом када човек удаљује свој ум од немира овога света да би га усредсредио на богоугодне мисли кроз молитвено размишљање о свету који ће доћи. Врлине извиру једна из друге, тако да пут врлина никада није једноличан нити досадан. Човек се, стичући врлине, временом све више просветљује. Човек би тешкоће претрпљене ради стицања врлина требало да цени као и саму врлину. [1]

Мада има много врлина, четири су основне врлине које долазе непосредио од душе. Свети Петар Дамаскин, монах који је у XI веку живео у једној малоазијској пустињи, пише о те че-тири врлине:

"Четири су облика врлинске мудрости: Први је духовно расуђивање или знање о томе шта би требало а шта не би требало чинити; знање које је здружено са стражењем ума. Други је уздржање, којим штитимо нашу духовну целовитост, држећи је у слободи од свих дела, мисли и речи који нису угодне Богу. Трећи је - храброст, одважност и дуготрпљење страдања, неприлика и искушења са којим се човек сусреће на путу духовнога узрастања. Четврти је - праведност, која се састоји у држању претходна три облика у правилној равнотежи.

Ове врлине изничу из три вида или моћи душе на сле-дећи начин: из ума душе долазе врлине духовнога расуђивања и праведности, из душине воље долази - уздржање, а из срца душе долази храброст". [2]

Храброст срца јесте оно што је неопходно да би човек однео победу на путу стицања врлина. К. С. Луис каже да без храбрости ниједна друга врлина не може постојати осим слу-чајно. Без храбрости у стремљењу ка врлини човек може не само да лиши себе саме врлине, већ неизбежно бива приморан да чини и грех. Тешко је достићи врлину и због тога је за стицање врлине неопходна храброст.

Свети Григорије Палама, монах који је у XIV веку живео на Светој Гори, у вези са овим говори: " Да ли је толико теже досегнути добро (него зло), и врлине толико теже задобити него пороке? Не видим ствари на такав начин! Чињеница је да пијан човек, који нема власти над собом, много теже ради него онај који је себи господар". [3]

Човек који господари самим собом, задобио је највишу врлину: извор врлинске моћи, а то је љубав. Говорити о љубави значи говорити о Богу, јер Бог јесте Љубав. Или како вели Свети Исак Сирин:

"Малопре говорисмо о духовном стремљењу и трагању, а сада је дошло време да објаснимо о чему се ту заправо ради. Ради се о необјаснивој моћи коју љубав покреће у срцу човековом. Љубав према Богу огњена је по свом карактеру, и када натприридно силази у човека, душа човекова усходи у мистичко иступљење (екстазу).

Монаху Исаку Сирину поставише следеће питање:

"Који је најсавршенији од свих дарова Духа Светога?".

Свети Исак Сирин одговара: "Онда када се човек удостоји савршене љубави Божије".

Светом Исаку, затим, поставише ово питање: "А када ће човек знати да је достигао то стање?".

Свети Исак одговара: " Када у уму човековом пламти сећање на Бога, онда се и срце његово разбуктава огњем љубави Божије, а његове очи постају врело преобилних суза. Човек који се налази у овом стању никада није без суза, јер оно што га нагони да се непрестано сећа Бога свагда букти у њему. Такав човек разговара са Богом чак и када спава. Јер љубав захтева да све буде овако. То је савршенство које започиње још у овом животу. Онај који је задобио љубав, предокуша Христа свакога дана и свакога часа, чиме постаје бесмртан. Љубав је много слађа од живота. Онај који је задобио љубав облачи се у Самога Бога".[4]



[1] Свети Исак Сирин, Аскетске Омилије, стр. 207

[2] Добротољубље, том 2. Фабер и Фабер, Винчестер, 1986. стр. 100

[3] Свети Григорије Палама, Петнаеста Омилија, Грчка Православна богословска ревија, март 1989, бр. 34

[4] Свети Исак Сирин, Аскетске Омилије, стр. 344-345

Молитва



Љубав води ка молитви. Свети Григорије Палама, велики светогорски монах овако говори о дубинама умносрдачне молитве:

"У врлши молитве савршава се тајна нашега јединства са Богом. Молитва је веза (људи као) умних бића са Творцем".

Три су степена молитве и они подсећају на три карике једнога ланца. Први степен води ка другом, а овај ка трећем: тим путем се молитвеник креће ка чезнутој савршеној молитви. Но, мало је оних који достигну до савршене молитве. Тачније, мало је чак и оних - који у овим растрзаним временима - достигну и први степен молитве.

Вера претходи молитви. Морамо схватити да је молитва стварни разговор човека са Богом. Када се срце молитвом очисти од греха, Бог се насељава у њему. Бог се настањује у човеку и зато се тело човеково назива храмом Духа Светога. Зато је Христос рекао да се "Царство Божије налази унутра у нама" (Лк. 17,21).

Молитва је почетак остваривања Царства Божијег у онима које чезну за Богом. Истинска молитва захтева веру која није од овога света. Свети Теофан Затворник о та три степена молитве пише следеће:

"Први степен јесте телесна молитва, која се састоји у читању писаних молитава и псалама. У овој фази потребно је стрпљење, труд и зној, јер пажња у молитви лако одлута. А када пажња одлута срце постаје неосетљиво и губи жељу за молитвом. Но, и поред лутања пажње, испуњавај своје моли-твено правило. То је активна молитва.

Други степен је сабрана молитва: ум се сабира у време молитве и моли сабрано, без лутања пажње. Ум се усредсређује на речи писане молитве и изговара их као да су његове сопствене.

Трећи степен јесте умносрдачна молитва: срце се разбуктава сабраношћу ума тако да оно што је, у први мах, била само мисао сада постаје и осећање. Молитва је најпре била у изговарању речи, затим је постала сама врлина а оно што је било искање речима сада се преображава у осећање потпуне неопходности. Онај који је прошао први степен - степен активне молитве, и други степен - степен умне сабраности, и дошао до истинског молитвеног осећања, молиће се без речи, јер Бог је Бог срца.

Окрени се к Богу, спусти сабраност ума у срце и тамо призивај Бога. Када ти се ум чврсто утемељи у срцу, стој пред Богом са трепетом, страхопоштовањем и верношћу. Када бисмо могли да до краја испунимо ово мало правило никада се у нама не би јавила страсна осећања и жеље, нити било каква друга страсна помисао". [1]

У молитви се збира сав смисао људскога постојања. Молитва је почетак и крај живота, молитва је највиши циљ коме човек треба да стреми сваког дана свога живота. Св. Теофан Затворник о молитви каже следеће:

"Основна ствар у животу јесте умом и срцем стајати пред Богом и истрајавати у том стајању пред Богом непрестано, дању и ноћу, све до краја живота".

Молитва је једини пут ка савршенству, али молитва у овом исквареном и несавршеном свету долази искључиво од Бола срца.





[1] Умеће молитве: Православна Антологија, саставио: Харитон Валаамски, оревели на енглески: Е.Кадлубовски и Е.М.Палмер, Фабер и Фабер, Лондон, 1985. стр. 51-52

Бол срца



Ако има ичега што данас повезује све људе, то је онда патња. Људи свих раса, класа и нација пате. Једноставно говорећи, патити значи - бити човек.

Тиранија нихилистичког света јесте главни изазивач те свеопште патње. Човек се буни против таквог света и тиме само још више продубљује бол, који господари његовим бићем, што пак води само још већем страдању. Међутим, најтеже страдање јесте страдање од незнања, које људе баца у трку за испразним уживањима овога света.

Питање гласи:

Како човек да се ослободи страдања?

Одговор гласи:

Човек у овоме свету не може да побегне од страдања.

Распети Христос учи да човек мора да се суочи са стра-дањем и да кроз то страдање уђе у живот вечни, у коме више не-ће бити страдања. Али, страдање мора бити за Истину Божију. Ако страдамо нас самих ради - страдамо узалуд, али ако страдамо Истине Божије ради, онда страдамо за Бога.

Бог је извор милости и човек - по Премудрости Божијој - не може избећи страдања у овоме свету. Али, страдање је један од највећих духовних учитеља човекових. Монах Серафим Роуз, Хришћанин који је био истински философ и који је знао и схватао дар сградања, рекао је једном приликом:

"Зашто се људи уче кроз бол и страдање, а не кроз угодност и срећу? Врло једноставно, зато што се кроз угодност и срећу човек навикава да се задовољава стварима овога света, док бол и страдање нагоне човека да трага за дубљом срећом, која надилази овај свет".

Бог се открива човеку управо онда када се човеку чини да страда без икаквога разлога. Христос је управо и дошао на земљу због угњетених и палих. Христос је дошао да избави људски род духовнога ропства, да робове учини слободнима. Бог се врло често управо кроз страдање непосредно открива срцу човековом. Као човек који је и сам много страдао у животу, монах Серафим Роуз говори из личнога искуства:

Процес откривења Истине (човеку) збива се на врло једноставан начин: човек страда, човек је у невољи и тада му се отварају двери Царства Божијег. Што више страдаш и пролазиш кроз невоље, што очајничкије трагаш за Богом, више ће ти Бог помагати, више ће ти откривати Себе, више ће ти показивати излаз.

Када човек прихвати Христа у свом срцу, мрак животних страдања почиње све више да се претвара у светлост. Тада се страдање преображава у духовну храну, уз помоћ које цветају врлине.

Прва врлина којој страдање учи човека јесте смирење. Они који су много патили знају да је људска снага недовољна да се издржи бол овога живота. Човек тај бол може издржати само снагом коју му даје Бог, без обзира да ли тај бол долази од спољног извора - као што је болест, телесна повреда, или чак мучење - или, пак, од унутарњег извора, као што је усамљеност, очајање, жалост, напуштеност и туга. Бог кроз страдање поучава људе да би им открио слабост човекову е да би они, онда, почели да трагају за силом Христовом.

Следећа врлина коју рађа страдање јесте дуготрпљење. Кроз истрајно трпљење болова и мука животних стиче се духов-на снага. Заједно за дуготрпљењем долази и способност сагледавања ствари које надилазе овај свет и то у "јасном виђењу". Премудрост Божија даје страдалнику да види Вечност, где више нема болести, жалости ни уздисања. Држећи вечност у срцу, страдалник дуготрпељиво подноси све пролазне патње овога света и осећа благодарност Богу што му је даровао прилику да и сам носи свој крст. Кроз истрајно трпљење страдања смирује се душа човекова: Бог кроз страдање човеку даје прилику да постане стварни Хришћанин и да истински узраста у вери.

Трећа врлина којој се човек учи кроз страдање јесте самилост. Једино онај који је и сам страдао може имати састрадалне самилости према другом страдалнику. Ова врлина може се развити до такве мере да човек буквално може осетити бол другога човека, па чак и бол свих људи, над чијим жалосним стањем онда пролива многе сузе. Свети Исак Сирин овако говори о самилости:

"А шта је то милостиво срце? То је срце које дрхти за сву твар, за све људе, птице, животиње, па чак и за демоне, тј. за сва створења. Чим човек помисли на њих и почне да размишља о њима, у његове очи навиру сузе велике и силне самилости, која обуима читаво срце.

Срце човеково постаје у тој мери осетљиво да не може више (без суза) да поднесе да чује или види да се било ком створењу наноси бол, да се било које створење мучи.

Милостиво срце се непрестано моли чак и за оне који другима наносе бол, да и њих Бог сачува и очисти.

Што човек постаје сличнији Богу, то у његовом срцу све бескрајније извире таква милост".

Из ове три врлине, које се задобијају "ношењем крста" Христовог, рађа се стање које се зове "бол срца". Бол срца јесте извор из кога страдалник Христа ради црпе своју снагу, оно што му даје снагу да издржи све, да прође чак и кроз саму смрт и достигне Вечност. Основ бола срца јесте сећање на смрт, на пролазност земаљскога живота и страдално стање у коме се човек налази на овој земљи. Овакве смирене мисли магновено воде страдалника к сећању на Бога.

Свети Марко Подвижник, велики монах који је у IV веку живео у Палестини, једноставним речима а језгровито, казу-је шта је то хришћански бол срца:

"Сећање на Бога јесте бол срца, крји се подноси у духу верности. Онај ко заборавља Бога постаје самопопустљив а тиме и неосетљив".

То и такво сећање на Бога јесте оно што заокружује хришћанску побуну против овог света - последњу истинску побуну. Ношење сопственог крста у духу верности јесте пут на коме се душа човекова очишћује и припрема за пролазак кроз телесну смрт у живот вечни.



Три главна непријатеља



Укратко изнесосмо хришћанско виђење света кроз сажето излагање о хришћанском схватању тела и душе, чула, страсти и врлина, молитве и страдања, и сада нам је потпуно јасно шта је то последња истинска побуна о којој говоримо.

Свети Пајсије у својим списима говори да се та хришћанска побуна састоји у побуни против три главна тиранина човекова: (палог) света, (палог) тела и ђавола. Последња истинска побуна о којој говори јесте управо побуна против та три тиранина:



Свет:



Прва фаза хришћанске побуне и борбе јесте борба против света. Она започиње тиме што се одвајамо од света и одричемо његових слатких уживања, као и прелестних лепота његових пролазних богатстава и његове пролазне испразности: наша побуна започиње тиме што драговољно следујемо примеру Христовога сиромаштва. Пријатељство према свету јесте непријатељство према Богу (Јаковљ. 4,4). Стога бежи од овога света у живот тиховатељски. Одреци се света и његове обмане, напусти га неповратно. Тако ћеш победити првог непријатеља.



Тело:



Победићеш тело ако се уздржаваш од преједања укусном храном и напнјања пићнма. Постећи, ти ћеш угасити жељу за грехом и умртвити похотне жеље телесне. Бдењем ћеш победити лењост. Уздржањем и телесном чистотом по бедићеш жељу за нечистим полним односима.[1] То су оружја уз помоћ којих тело води рат против душе.

Наше сопствено тело је, у извесном смислу, наш непријатељ, зато што се својим грешним жељама бори против наше душе.

Али, наше тело је и наш пријатељ, онда када помаже души у ономе што је добро. Својим телом, уз Божију помоћ, ми постимо, лијемо сузе и приносимо (Богу) дарове. Не бисмо могли то да чинимо само голом душом.

Ако погледамо на овај доњи свет, то јест на наше тело, видимо да је човек пролазан, смртан, наследник ватре и таме паклене.

Ако погледамо умним очима на горњи свет, видимо да смо вечни, бесмртни и наследници небеске светлости. Стога вас молим, као слуге Христове, да не будете робови доњега света, света тела и смрти, већ да живите за горњи свет, за бесмртност.



Ђаво:



Ако победиш свет и тело, тада ћеш лако узети у руке оружје борбе против самога ђавола, против господара овога света, кнеза таме.

Наоружај се свеоружјем Божијим: оружјем вере, дуготрпљења и молитве. Овако ћеш победити ђавола и његову моћ: гордост - смирењем, таштину - смерношћу, блуд - целомудреношћу. Али изнад свега, (победићеш ђавола) крстом дуготрпељивости, распињући себе за овај свет и, тиме, умирући за грешни живот овог света.

Тада ће се твоја победа појавити као пун месец по дану, блештећи вечном славом. Анђели Божији ће ти приступити и Христос вечни Цар славе ће те примити и прославити, дарујући ти место у Своме вечноме Царству"[2]





[1] Треба рећи да се ова монашка поука Светог Пајсија односи, наравно, на монахе и монахиње, који су се определили да иду својим тегобним и узвишеним, монашким путем ка Богу, као и на оне који се још нису определили којим ће путем ићи ка Богу - да ли путем брачнога или путем монашкога подвига. Међутим, ова поука о уздржању од "нечистоте полних односа" се, наравно, не може односити на људе којв живе у честитом хришћанском браку који Црква установљује Св. Тајвом Брака, јер је сва хришћанска брачна љубав у свим њеним аспектима, дакле и у полвом (сексуалном), Богом благословена и света, и то у тој мери света да се искључвво кроз њу рађа светиња новог живота и нови човек Божији ва земљи. Наравно, правило уздржања од полних одвоса важи и у браку и спада у заједничку брачну аскезу, како је говорио апостол Павле (в. 1. Кор. 7, 5-6) да чине муж и жева - у време Црквом прописаног поста и молитве, заједнички и по благословеном договору. Ово треба нарочито имати у виду, са обзиром ва чињеницу да је живот у неофитсквм заједницама (Србија, Грчка, Русвја...) показао као раширену појаву да новокрштени, по неофитској ревности а духовној недораслости, почињу неправилно да мисле да је пут који се излаже у монашким зборницима као што су, на пример, Добротољубље или Отачник - једини могући хришћански пут и монашка духовност једина хришћанска духовност, која важи за све: и монахе (који су напустили свет) и Хришћаве који живе у свету. Ово, како је пракса показала, касније има за последицу да млади Хрвшћани, који тек започињу свој хришћански живот, усвајају став нехришћанског и грешног презира према светињи брака (коју је сам Господ благословио Својим првим чудом у Кавв Галилејској) као према нечем "нижем", што се допушта "по нужди" и "снисхођењу" (а то је, уствари по пореклу, средњевековни римокатолички став према браку, а не православни!). Овакав став, што је такође потврдила новија црквена пракса, неретко има за последицу појаву мањих или већих проблема у личвном духовном животу младих Хришћана који живе у свету, а на плану неофитских заједница појаву да у њима људи често дуги низ година воде "духован" или "саборни" живот, али да тај живот нема својих црквених плодова као што су нови хришћански бракови и породице, нови клирици, нови монаси и монахиње, дакле да нема овога што сведочи о истинском урастању у Цркву и истинском изграђивању Цркве (прим. прев.).

[2] Мало руско Добротољубље, том 4. издање Братства Светог Германа, 1994. стр. 134-136
Завршна реч – деца Апоакалипсе ће постати со свету



Живимо у хаотичном свету, који се налази на самрти и сада нам је такорећи све јасно. Као Хришћани ми смо они који су се побунили и одбили да даље учествују у човековом рату против Бога. Ми више нисмо деца рата, која заспивају у сузама због тога што мисле да је Бог умро. Ми више нисмо деца таме, већ смо деца светлости јер сада знамо своје порекло. Ми живимо кроз нашу смрт и ми ћемо васкрснути.

Сада знамо разлику између лепоте и наказности, добра и зла, љубави и мржње. Сада знамо да говорити о љубави значи говорити о Богу, јер Бог јесте Љубав. Бог није мртав, јер ко би могао убити Љубав? Љубав је оно за шта вреди умирати свакодневно. Бог је Онај за Кога вреди да страдамо до краја, јер Бог је Онај Који је први пострадао за нас.

Опстали смо, живећи у паклу овог умирућег света и сада знамо да је Царство Божије унутра у нама. И док свет наставља да се сурвава ка смрти, ми ступамо смело, носећи свој животни крст. Јасно видимо сав тај пакао, који букти око нас и доносимо хришћанску одлуку да се и сами мистично саразапнемо Христу, јер знамо да је Крст једини пут ка Васкрсењу.

Христос је Својим Васкрсењем разрушио врата Ада (пакла) и ослободио оне који су чамили оковани у њему. Христос је смрћу уништио смрт и даровао живот онима који беху мртви у гробовима. Све ово је Христос учинио у сили Божијој, оставивши нам ова једноставна упутства за нашу хришћанску побуну - последњу истинску побуну човекову:



"Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.

Блажени који плачу, јер ће се утешити.

Блажени кротки, јер ће наследити земљу.

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати.

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.

Блажени сте када вас узасрамоте и успрогоне и кажу против вас свакојаке рђаве речи лажући, Мене ради“ (Мт. 5, 3-11).



Испуњавајући ове истине деца Апокалипсе ће се уздићи изнад таме краја и постати светлост свету.



***



"А сада остаје Вера, Нада и Љубав, ово тројe али је од њих Љубав највећа"

Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

1 коментар: