недеља, 26. децембар 2010.

После Косова и Војводине, одузимаће и вашу децу!

После Косова и Војводине, одузимаће и вашу децу! PDF Штампа Ел. пошта
Пише: Владимир Димитријевић   
недеља, 26 децембар 2010 11:51
(1. део)
Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.
Године 1968, Херберт Маркузе, славни „еротски револуционар“, поручио је париским студентима: “Патологију треба прогласити за норму, а норму за патологију – и тако ћемо срушити буржоаско друштво“. То, што ће тако бити срушено СВАКО, а не само буржоаско друштво, Маркузеа се није тицало. Као и многи интелектуалци, од јакобинског хушкача Мараа наовамо, он се представљао као „пријатељ народа“, то јест као онај који, боље од самог народа, зна шта су његови интереси. Уосталом, сваки тоталитаризам је такав: ако нећеш да се утопиш у утопијску заједницу, ми ћемо те утопити, макар с каменом о врату.
А тоталитаризам, као што је доказао руски философ Иван Иљин, не зависи од облика, него од ОБИМА власти. Он је присутан свуда где држава хоће да непрестано надзире приватни живот својих грађана. Једна од најсрамнијих епизода из историје тоталитарних режима је повест о Павлику Морозову, дечаку који је потказао своје родитеље као непријатеље совјетског режима. Родитељи су послати у ГУЛАГ, а мали Павлик је ушао у све уџбенике Стаљиновог доба као пример „совјетског патриотизма“.
 
НАТО-измећари на власти у Србији, скупа са НВО делатницима сорошевског порекла, у последње време се показују као евро-стахановци, ударнички спремни да ураде чак и оно што се не тражи, да би нас што пре поевроунијатили. Одричу се Косова и одвајају Војводину, доносе „pro-gay“ законе, спремају се да легализују проституцију и да одузимају децу родитељима који их шљицну по стражњици (такав закон, који и најблаже телесно опомињање проглашава кривичним делом, постоји у само 18 земаља света, али НАТО-ударници желе да покажу како су „напреднији“ од „напредних“).
 
Значи, удариће на породицу, обрачунаваће се са основним верским слободама и традиционалним моралним законима.
 
Волите ли брзу вожњу?
 
That’ s not all, folks, то јест: „Децо, волите ли брзу вожњу?“ (што рече teenage – ђаво у првом делу филма „Ми нисмо анђели“). Куда ће нас одвести брза вожња с Мефистом прерушеним у возача на линији Београд – Брисел? Прошетајмо мало по свету, тек да знамо шта нас чека. Европски суд за људска права наредио је 2009. године Италији да уклони распећа из свих државних школа на основу тужбе једне грађанке ове земље, која је истакла да та распећа сметају њеној деци, коју она васпитава атеистички. Грађанка је пореклом из Финске. Против одлуке Суда дигли су глас и Ватикан и премијер Берлускони и италијанска јавност, али… Али стразбуршки необољшевици се не дају: једна грађанка јача је од целе католичке Италије.
 
Да ли је то све?
 
Није, наравно. У Шкотској је изведена представа у којој је Христос представљен као „транссексуалац“ (политички некоректно, рећи ћу: Боже, опрости!)
 
Пољски суд је наложио свештенику који је абортус упоредио са холокаустом да се извини и плати казну. И то није обичан свештеник, него главни уредник највећег католичког недељника „Gosc Nedzielny“, Марек Ганцирчик; а и казна није била мала: 11.000 долара. Свештеник је у једном од бројева свог часописа, октобра 2007, критиковао одлуку Европског суда за људска права. Наиме, тај суд је наложио држави Пољској да исплати 25.000 евра жени која је 2000. године родила „нежељено“ дете (девојчица је, у време писања чланка, била седмогодишње здраво дете), зато што су лекари својевремено одбили да над њом обаве абортус, јер порођајем здравље мајке не би било угрожено. (То је, по пољском закону, било легално.)
 
Или, скори случај из Велике Британије. Двадесетшестогодишња Кари Вултортон извршила је самоубиство сазнавши да не може да има децу. Хитна помоћ је стигла на време и могла је да је врати у живот, али то нису урадили, па је Кери умрла. Разлог? Године 2005, власти „гордог Албиона“ усвојиле су „Акт о психичкој правној урачунљивости“, који право пацијента да умре по својој жељи ставља изнад лекарске обавезе да спасу нечији живот. Кери Вултертон је, у стању суицидног помрачења свести, оставила поруку да је не реанимирају. Плашећи се да их не похапсе (због кршења „права самоубице“), лекари су је послушали.
 
У тој истој Великој Британији усвојен је нови правилник за наставнике који им налаже, чак и ако предају у приватним хришћанским школама, да морају најпохвалније да говоре о исламу и хомосексуализму. Мултикулти култ!
 
У негда римокатоличкој Шпанији, Врховни суд је наредио да деца која одбијају да иду на часове грађанског васпитања, јер се на истима пропагира хомосексуализам (родитељи су им практикујући римокатолици), морају да похађају дате часове, без обзира на верско убеђење.
 
У вртићима Литваније пропаганда хомосексуализма спроводи се у складу с пројектом „Gender Loops“ у оквиру међународног програма „Gender Mainstreaming“. Литванским предшколцима се предлаже да анализирају бајку у којој се два принца заљубљују један у другог, венчавају се и постају краљ и краљ. Тражи се да се деци објасни „схватање важности сексуалне разноликости људи“. Само у Виљнусу је новом методу обучено преко 200 васпитача у вртићима.
 
У Украјини се, за 2010, планира увођење у школе факултативног курса „Толерантност“. Циљ – васпитање деце у духу толеранције према хомосексуалцима и људима другачије боје коже. Али, најважније је одузимање деце у оквиру тзв. „јувенилног система права“: казните дете, оно вас пријави социјалним радницима – и ви у затвор, а дете у интернат или на усвајање. А ви га, рецимо, казните тако што му не дате да 24 сата игра видео игрице, или га спречите да излази у град до три по поноћи.
 
Чија ће бити наша деца?
 
„Ви мислите – бунца маларија?“, рекао би Мајаковски у „Облаку у панталонама“. Било је то, било – али не у Одеси, као у поеми Мајаковског, него, рецимо, у Француској, где је од 2000. године наовамо родитељима одузето два милиона деце, чега се ужасава чак и председник Саркози, али каже да ту ништа не може учинити.
 
Или, рецимо, било је то, било, у Израелу, где сваке године родитељима држава одузме 2000 дечака и девојчица. Марина Сомодкина, посланик у Кнесету, говори како социјалне службе децу највише одузимају Јеврејима – репатријантима из Русије, при чему се „одузимање деце спроводи на основу потпуно наопаког схватања дечје добробити“. Резултат је да социјалне службе отимају децу из нормативних породица, које им се обраћају у тренутку потешкоћа, не очекујући да могу да остану без детета.
 
Како ће тек у „political corectness“ евро-НАТО Србији одузимати децу „националистима“ и „антиевроинтегративцима“! А? Шта мислите? „Неће ваљда“, говоре Срби већ две деценије, а они хоће, хоће, хоће! И те како хоће!
 
Руски публициста, Иван Леонов, јасно указује на опасност тзв. „јувенилног права“: „Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.
 
На тај начин, социјалне службе, локалне самоуправе и невладине организације ће у суштини надзирати родитеље и њихово вршење родитељских дужности, а деца ће, у суштини, моћи да дижу тужбе против родитеља“.
 
Шта то, по Леонову, даље значи? То је „изградња технологије одузимања било ког детета из породице под изговором заштите његових интереса. Притом породица уопште не мора да буде асоцијална или таква да било чиме угрожава дете. Таква судбина може снаћи било коју породицу“. Евро-Срби, спремајте се: прво су вам одузели земљу од Вардара до Триглава; онда су вас протерали из Славоније, Барање, западног Срема, из Лике, са Кордуна, Баније и Книнске Крајине; отели су вам Дрвар и Горажде, прогнали вас из Мостара и Травника; на Косово идете с пасошем, а сад вам и Војводину претварају у иностранство.
 
После свега, хоће и децу да вам узму.
 
Владика Николај Велимировић је, у песми „Небеска Литургија“, пророковао да ће у Србији доћи на власт они „којих би се марва застидела / и вепрови дивљи посрамили“.
Они ће поробити Србе тако да неће смети „децу своју својом звати / ни слободно мислит’ ни дисати“. Чини ли вам се да се то пророчанство испуњава?
Живи били, па видели!
 
А одакле им идеје?
 
Француски револуционари су, во времја оно, били врло јасни: Луј Антоан де Сен Жист, чувени букач и идеолог гиљотине, говорио је: Деца припадају држави, и препоручивао да држава одузима децу од родитеља чим малишани напуне пет година. А члан француског револуционарног комитета за јавну безбедност, Бертран Берер, тврдио је: Деца припадају заједничкој породици, држави, пре но што припадају појединачним породицама.
 
Џон Дјуи, отац савременог америчког школства, кога је Лењинов комесар просвете, Луначарски, звао да створи револуционарни совјетски образовни систем, говорио је да је најбољи начин да се спречи утицај родитељске религије и погледа на свет то да се деца држе што дуже у школи: од 7:30 до 15:30 да буде настава, од 15:30 до 18:00 спорт, а остало домаћи задаци. Кад родитељи буду имали пола сата дневно за децу, то ће их спречити да лоше утичу на најмлађе. А Адолф Хитлер? Да га чујемо, 6. новембра 1933, изјавио је: Немачке школе од првог разреда до универзитета брзо су нацификоване… Кад опозиционар каже: Нећу прећи на вашу страну, ја спокојно одговарам: Твоја деца нам већ припадају… Ко си ти? Ти ћеш проћи. Твоји потомци су, пак, у новом табору. За кратко време они неће знати ни за шта друго осим ове заједнице. А 1. маја 1937, Фирер додаје: Нови Рајх ником неће дати омладину и пружиће младима сопствено школовање и сопствено васпитање.
 
Глобалисти су, очито, само наставили стару причу свих тоталитараца, оно што је Џорџ Орвел назвао паролом: Слобода је ропство. Под изговором приче о дечијим правима, постиже се следеће: Рушење родитељског ауторитета;
Држава одређује шта је у интересу детета;
Сва деца морају бити под надзором државе;
Родитељима се ограничавају права на васпитање;
Држава се меша у васпитање;
Родитељи који се не слажу биће гоњени;
Родитељи ће бити гоњени због злостављања детета, чак и ако га пљесну по задњици;
Деца ће бити васпитавана против верских и националних убеђења својих родитеља.
 
Велика борка за дечија права, Хилари Клинтон, својевремено је објавила књигу Треба ти цело село или Друге лекције којима нас деца уче. Наслов књиге потиче од одричне изреке Треба ти цело село да одгајиш дете. Наравно Африканци су мислили на морал села (то јест, завичајну обичајност и солидарност комшија у борби за одгајање доброг човека), а не на уплитање државе у породицу. Хилари Клинтон у виду има глобалистички тоталитарни систем који ће децу одузети родитељима. То јест, мислила је на глобално село.
 
Чувени Кристофер Лаш, аутор књиге Побуна елита и издаја демократије, поводом ове књиге запазио је: Хилари Клинтон не верује да родитељи треба да усмеравају животе своје деце; она сматра да деца и родитељи морају имати једнака права пред законом, и бори се против начела родитељског ауторитета у било ком облику.
 
Она врло јасно каже да деца морају да одлучују о томе да ли ће да роде (ванбрачно дете, наравно) или ће да абортирају, да ли ће да иду у школу или неће, да ли ће да имају пластичне операције, лече се од полних болести, итд. Она је, по мишљењу Керол Бејкер, лобисти за права породице из Арканзаса (где је Бил Клинтон био гувернер), захтевала да се при школама отварају гинеколошке амбуланте и да деца обавезно иду у вртиће од треће године.
 
Дакле, од Сен Жиста, преко Хитлера, до Хилари Клинтон, циљ је да држава отме децу и покуша да их преобликује у складу са својим захтевима.
 
(2. део)
 
Чим је Европски суд за људска права устао против Крста Христовог у Италији, и чим је премијер Берлускони рекао да се Италија неће повиновати, Патријарх Руске православне Цркве Кирило подржао је Берлусконија. У писму, послатом крајем новембра 2009, Патријарх је изразио забринутост због одлуке овог суда, истичући да хришћанско наслеђе Италије и других земаља Европе не сме да постане предмет који ће разматрати европске правне установе.
 
Хришћански религиозни симболи, присутни у европском јавном простору, то је део општеевропског идентитета, без којег се не може замислити ни прошлост, ни садашњост, ни будућност овог континента. Не сме се, под изговором обезбеђивања секуларног карактера државе, успостављати антирелигиозна идеологија, која нарушава мир у друштву, дискриминишући Хришћане као религиозну већину Европе. Истичући своју подршку Влади Италије, Патријарх Кирил је истакао да европска демократија не сме да подстиче христијанофобију, постајући слична богоборачким режимима прошлости. У јануару 2010. Уставни суд Рима је истакао да, кад су хришћански симболи у питању, италијанско право је изнад правног система Савета Европе. Одлука Суда у Стразбуру не може приморати државу Италију да симбол крста уклони из школа и судова.
 
Пре но што се Уставни суд бавио овим питањем, италијански Сенат је такође водио расправу о стразбуршким необољшевицима, маскираним у судије. Сенатор Стефан Чеканти, професор Уставног права, истакао је да је симбол крста чврсто повезан са италијанском државом.
 
Италијанска Влада је одбила решење Суда у Стразбуру, позивајући се на седми члан Устава Италије и тзв. Латеранске споразуме с Ватиканом.
 
Патријарх Кирил се у борби за моралне вредности друштва, истакао, наравно, и у Русији. Када је, 2009. године, кроз покушај да се у процесу ратификације Европске социјалне повеље, у руске школе уведе обавезно сексуално васпитање, руска јавност (од родитеља, преко наставника, до националних НВО) реаговала је оштро. Истичући да је, на основу препорука Савета Европе (тачка 2, члан 11 Повеље), у Шведској, Словенији, Румунији, Молдавији, Литванији и на Кипру инсистирано на масовном увођењу сексуалног васпитања у школе, Руси су се обратили свом Патријарху истичући да обавезно сексуално васпитање противуречи традицијама породичног васпитања, нарочито традицијама православне породице, у којој се велика пажња обраћа васпитању деце у вери и чистоти; менталитету народа Русије, Уставу РФ и руском законодавству. Уношење сексуалног васпитања негативно ће утицати на морално и етичко понашање омладине, подривајући тек започету демографску политику подстицања рађања, то јест, развраћена деца тешко да ће градити јаке породице. Такође, чуо се одлучан глас против тзв. система јувенилног права, чији је циљ разарање породице.
 
Патријарх Кирил је чуо глас свог народа и 8. јула 2009. срео се са представницима врха владајуће партије Јединствена Русија, Вјачеславом Володином и Андрејем Исајевим, и изложио им ставове руских људи. Био је државни празник Дан породице, љубави и верности, и Володин и Исајев су обећали Патријарху Кирилу да ће се супротставити таквом тумачењу европске социјалне повеље који би значио уношење сексуалног васпитања и система јувенилног права. Андреј Исајев је тим поводом изјавио: С разумевањем смо примили забринутост Патријарха у вези са ратификацијом Европске социјалне повеље, и истакао да је ратификација повеље не захтева никакве промене већ постојећег руског законодавства, па ни увођење сексуалног образовања.
 
Право на приватност
 
Патријарх Кирил се истакао и у одбрани права на приватност руских грађана. Опуномоћенику Руске федерације за људска права, В. П. Лукину, упутио је 28. јула 2009. писмо у коме у стаје у одбрану грађана који, због разлога савести, не желе да се укључе у системе електронских докумената и база података, што их баца на маргине друштва. Патријарх Кирило је истакао да је углавном реч о православнима, који се брину да би употреба нових технологија могла да води тоталној идеолошкој и другој контроли над личношћу.
 
Такав развој може да буде вероватан, јер већ сада техничке могућности допуштају праћење личних контаката, кретања и куповина помоћу платних картица. Подаци о човеку који се тако саберу могу се смештати у јединствену базу. Имајући у виду несавршенство правне основе и коришћених технологија, њихову рањивост за криминално деловање, посвудашње крађе информација, што ствара реалну претњу не само за живот и безбедност појединих грађана, него и за државу у целини, сва преимућства датих технологија, укључујући лакоћу коришћења и економичност, могу бити тренутно прецртана због непрецизности административног персонала. У вези с тим, извесни грађани би желели да се користе алтернативним системом скупљања података (без личних идентификационих бројева, као и уређаја који би дозвољавали идентификацију човека без његовог знања на јавним местима, приликом куповине, итд). Такође, одречну реакцију изазивају документи који имају одређене симболе, чија целисходност и намена изазивају сумњу.
 
Дакле, борба за човека и породицу је свагда корисна. Примери из Италије и Русије то јасно показују.
Јеромонах Нил Аркашу и јеромонах Варвар Моројану

ЕКУМЕНИЗАМ И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА

             Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?
Антихристов дух је притајен, тамо где је Христос и Његово учење и најмање изобличено. Ако древни антихристи беху магови и врачари, који су делали у тмини историје, данас су нови антихристи изашли на светлост, узевши лик политичара, философа, уметника, теолога.
Одувек је постојало неко зло које је манифестовано кроз законе и права овог света, у философији, теологији, људској култури и уметности. Поступци и делања хулитеља Христових се уплићу са историјом света, са друштвеном садашњошћу, са религиозним феноменом, настављајући и утврђујући у свим формама нечасну и безумну жељу првог палог анђела са неба: жељу да буде као Бог.
Непрестано умножавајући кукољ зла, сатана је одабрао да у свакој од појава хришћанских јеретичких вера у овом свету, поред креирања „сенке“ једног лажног божанства, једног аријанског, револуционарног, хуманистичког, пантеистичког, прогресистичког, екуменистичког или либералног „христа“, остављају и неколико „теолошких вратанаца“, кроз која ће у погодно време антихрист да учини – на „законит“ и „исправан“ начин – чувствен и осећајан зов и присуство, директно у срж и срце хришћана. Друкчије речено, онај „христос“, пажљиво искреиран теолошким учењима нових или старих хришћанских јереси није у основи, ништа до други антихристов изглед.
Све оно што је Христово има дубок смисао постојања и бивствовања, савршенство према коме се све исправља, има пуноћу Постања у Апокалипсису. Оно што је изван овог „назначења“, представљају заметке антихриста, којима се једна епоха, или култура, или нека религија испуњава злим духом, да би се касније излило зло заразивши и разболевши читаву творевину.
Сада, плодови оних који се „нису одрекли сатане и свих дела његових“ опонашају дела Христова у свету, управо зато да би порекли и заменили Господа Христа. Заправо се држе антихристове религиозне природе како би представили Царство небеско као своје, док царство смрти, као да је то погрешно дело Распетог Христа. Зато је екуменизам „добар“ и „пун љубави“ покушај ревитализације „неуспелог“ и „разједињеног“ хришћанства.
Шта је посебно предодредило настанак екуменизма?
Ваистину, један нови социјални систем или нова хуманистичка философија увек долазе после реакција (негације или еволуције) на неки концепт или петходну културу. Када је реч о социјалистичким начелима, дошло је до припајања једне од религиозних струја, тако да је на тај начин рођен екуменизам. „Братство“ између ово двоје више је него евидентно:
1. обоје се зачело на Западу, у окриљу револуционарних мисли и под паролом „слобода, једнакост, братство“.
2. није случајно да су и комунизам и екуменизам имали за своје утемељиваче и лидере масоне, показујући како исти дух зла влада њима и тајанствено им инспирише душе;
3. обоје се боре за „златну епоху“ овде на земљи, озакоњујући републике и демократије, бројна хришћанства и утопистичке религије где ће блаженства човечанства бити достигнуто када буду све класне, расне, а особито религијске разлике нестале;
4. екуменизам представља један вид „бега“ из социјализма довевши у другу врсту екстрема – „доброчинстава“ тоталитаризма, јер тамо где је комунизам доживео крах, екуменизам би требао да успе;
5. комунизам нас је ослободио „монархизма“ и буржоазије, а екуменизам нас „ослобађа“ традиционализма и Православља;
6. екуменизам не христијанизује социјализам, већ практично хришћанство приводи социјализму;
7. хришћанство би требало да представља „опште добро“ једне заједнице, у подршци социјалном изједначавању и нивелисању (да сви буду исти) и хуманистичкој праведности (да сви имају иста права);
8.  и комунизам и екуменизам имају пирамидалну структуру што постепено озакоњује „права“ неких који су „изабрани“ и који могу апсолутно одлучивати о свему у име заједнице или хришћанства. Ова „централизација“ мало по мало доводи до камуфлаже друштвене и верске диктатуре;
9. као у свакој од диктатура, опозиција и супротни ставови нису прихватљиви, а „дисиденти“ су окривљени за побуну, заверу, подривање „универзалних вредности“, оптуживани за борбу против мира, универзалног јединства и слободе, окривљујући их за неуспех „система“;
10. Практично, није битно, како се остварују идеали, за све време колико циљ и финалитет и комунизма и екуменизма остају исти: једна јединствена вера, једна држава и један владар;
11.Комунизам је био демонски, док екуменизам садржи у својој суштини дух антихриста – онако како је социјализам припремао долазак екуменизма, тако екуменизам припрема долазак антихриста.
Необично је, ипак држање и став православних Румуна, који бежећи од једног комунизма који је свим силама одрицао и оспоравао Христа Бога, радосно се бацају у загрљај једног екуменизма који долази и признаје све богове света.
Зар данашњи екуменизам (још несхватљив) неће бити потпуност, испуњење хришћанства у последња времена?
Свето писмо нам у 24. глави Јеванђеља по Матеју описује знаке Христовог доласка, лик Цркве и живот овог света у последња времена, посебним и забрињујућим речима: „Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити… И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе“ (Мт. 24, 5 и 11).
„Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 15 – 16)
Где је онда овде очаравајућа визија, где је златна будућност екуменистичког хришћанства, онда када нам јеванђелист каже „И многе ће преварити“, где је јединство у различитостима када нас Свето писмо упозорава и потстиче да бежимо, да се склањамо, јер ће сав свет проћи кроз „невоље тих дана“ (Мт. 24, 29), где је онда уједињена светска црква, у којој ће сви људи бити збратимљени свезом љубави, када Јеванђеље сведочи овако: „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24, 12)?
Где се налази „обећана земља“, обећана нам од екумениста, у којој ће сви људи бити браћа у истој вери и заједнички, држећи се за руке радосно трчати по зеленом земљином шару, када Јеванђеље сведочи: „Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету… И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога“ (Мт. 24, 7 и 10)?
Где је победа „добрих“ и „верујућих“ људи који ће ујединити „свету цркву“ и седети на престо заједно са Христом на овој земљи, када нас Спаситељ поучава и саветује да бежимо онда „Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме“ (Мт. 24, 15)?
Према томе, будућност Хришћанства ни у ком случају неће бити лепа и очаравајућа, неће имати ништа заједничко са светским прогресом и благостањем, са унионистичким стремљењима царева и религиозних вођа овог света. Црква „оних који ће остати у мањини“, биће изложена прогону од стране „оних који су у већини“, будући да Православље неће имати ништа заједничко са ништавилом овог света. Истински хришћани ће се разликовати на јединствен начин од осталих „верујућих“ људи, по ономе како је Спаситељ рекао: „Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога“ (Мт. 24, 9).
Зато је Христос Православља Онај који нас истински љуби, јер нам није усладио чула, говорећи нам да ће све бити лепо и да не би требало да ни о чему бринемо, већ да ћемо пити из чаше страдања.
            Они који желе да уједине тзв. хришћанске цркве, не верују у апостолску Цркву, нити у Христа проповеданог од светих апостола и исповеђеног од светих мученика. Екуменисти се само користе хришћанством и црквом, како постигли сопствене интересе. Њихов циљ јесте оснивање једног земаљског царства у коме ће покорити и потчинити све људе овог света.
У чему се састоји кривица екуменизма у погледу антихристовог доласка? Да ли нам Свето писмо даје некакву поуку у том смислу?
Књига Откривења нас извештава о подизању једног новог Вавилона, на чијем ће трону сести антихрист, црвена звер. И на леђима црвене звери ће седети блудница велика, отпадничка црква, која ће читав свет вером у екуменизма привести поклоњењу звери: „И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена беше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистота блуда свога. И на челу њезину написао име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских“ (Отк. 17, 3-5).
Колико само свети јеванђелист Јован Богослов јасно и недвосмислено описује блештавост и раскошност којом ће бити обавијена нечистота: порфира и скерлет накићени златом и драгим камењем и бисером, златна чаша.
Попут Светог писма и свети Лаврентије Черниговски (+ 1950) божанским откривењем прориче, показујући лик будуће екуменистичке цркве:
„Долази време, и није далеко када ће много цркава и манастира бити отворено за службу Божију, уређиваће се, биће преуређене не само изнутра, већ и споља. Златом ће прекривати кровове цркава, као и звонике, али свештенство неће бринути о душама верника, већ само фараоновим циглама. Свештеник више неће мисионарити. Када се буду завршила дела, неће више моћи да се радују духовним службама у њима, јер ће доћи време царства антихристовог и он ће бити устоличен за цара“.
Из горе реченог разумемо да ће за веома кратко време црква добити други изглед, сасвим другачији од данашњег. Грађевине ће тада имати велики сјај и раскош, много народа ће се у гомилама тискати да би се причешћивали из „златних чаша (путира)“, очи многих ће бити опчињене лепотом служби и сјајем и раскошју одежди „накићених златом и драгим камењем“, беседе ће објављивати победу љубави над мржњом, уједињења насупрот разједињености. Тако заслепљени толиким лажним сјајем и раскоши, „верници“ више неће примећивати да благодат Божија више не пребива међу њима.
Тако задовољни и слављени, без прогона и неосуђивани, тада више, сироти, неће моћи да расуђују и процене једину неопходну ствар коју би требало да сачувају ради спасења душе – праву веру.
Благодат Господа Христа ће се повући и напустиће високе цркве, красне службе, златне путире, и сићи ће тамо где ће бити исповедана истина, тамо где буду били прогони правде ради, тамо где буде било жеђи и изгладнелости због истините вере.
Горње пророчанство се даље наставља:
„Нека вам је на знање о свему оном што вам говорим, јер се све припрема на веома лукав и подмукао начин. Све цркве и сви манастири ће бити у огромном благостању, препуни богатства као никада до сада, али немојте ићи у њих. Антихрист ће бити устоличен као цар у великој цркви у Јерусалиму у присуству клира и патријарха. Цркве ће бити отворене, али православни хришћанин који тада буде живео неће моћи да уђе у њих да би се молио, јер у њима више неће бити приношена бескрвна жртва Господа Исуса Христа. У тим црквама ће бити сва скупштина сатанска“.
Велика храброст ће требати малом стаду православних да се успротиви таласима искушења овог света, са ризиком да буду сматрани безумнима, ненормалнима или одметницима и да тако буду подвргнути насиљу моћника овог света. Православном хришћанину тог времена ће бити неопходна велика мудрост како би распознао истину, тамо где сви остали буду видели безумност. За наша времена, превара и перфидност векова јесте безверје прерушено у веру и отров који је заслађен. Сваки онај који буде дозволио да буде обманут привидом и ко не буде разликовао Цркву од Вавилона, биће погубљен.
Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам а не гностицизам или сатанизам, да га претстављао?
Зато што ће данашња универзалност екуменизма сутра постати антихристов тоталитаризам. Зато што ће христос данашњег екуменизма, сутра бити антихрист свих религија. Зато што антихрист жели да превари и обмане оне који су Христови, а не оне који су већ његови.
Свети Доротеј поучава: „Ни једна од зала и нити једна од јереси, ни сам ђаво не може некога да обмане, једино ако узме изглед добрих дела“, као што и сам свети апостол вели: „И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости“ (2. Кор. 11, 14).
             Народ Вавилона ће бити скупштина хришћана збратимљена са јеретицима и паганима, један свет који неће прихватити да неко може бити песимиста у погледу „универзалне религије“, како је данашњи уображени објављују.
У антихристовом краљевству се неће дозволити „неред“, неће постојати „аутономне“ вероисповести или свађа због „богова“. Ђаво са телом човечијим ће стати у храму Божијем, као бог и сви људи са земље чија имена нису уписана у Књизи живота, поклониће му се у оквиру једног религиозног култа, јер звери „дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланог од постања света“ (Отк, 13, 7-8).
За ове православне, католике и протестанте, постојаће само једна религија – антихристово „хришћанство“.
Пре или касније, сви култови, „цркве“ и религије биће уједињене. У тој универзалности безверја, чак ће и изабрани бити у опасности да скрену са правог пута. Када Син Човечији буде дошао, Он ће затећи човека у потпуној тмини и бездану ауто-обожења, поновно враћеног у првородни грех.

недеља, 12. децембар 2010.

ПРАВОСЛАВНИ ПРЕКИДАЈУ ОПШТЕЊЕ СА ЕПИСКОПИМА КОЈИ ПРОПОВЕДАЈУ ЈЕРЕС

Епископ Артемије: Православни прекидају општење са епископима који проповедају јерес ПДФ Штампа Ел. пошта
среда, 08 децембар 2010 12:50

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије дао је интервју за Инфо службу Епархије рашко-призренске, у коме говори о ставу Цркве према Епископима који проповедају јерес, о неканонским одлукама против њега, о канонској одговорности његових тужитеља, о карактеру прогона којем је изложен он, његови сарадници и многобројно монаштво, као и о последицама тога прогона, о улози ”верских аналитичара” и њиховом начину рада, о карактеру црквеног канонског права и његовом циљу, о путу и начину за исправљање досадашњих многобројних и огромних канонских преступа, као и о валидности најновијих одлука.
Инфо служба Епархије рашко-призренске има част и задовољство да интервју са Епископом Артемијем изнесе нашој јавности.

ПРАВОСЛАВНИ ПРЕКИДАЈУ ОПШТЕЊЕ СА ЕПИСКОПИМА КОЈИ ПРОПОВЕДАЈУ ЈЕРЕС

У питању је прогон због политичких разлога и верских убеђења

Јединство Цркве нарушавају Епископи који учествују у екуменском покрету

Наши тужитељи би требали да буду лишени Епископског чина

Патријархово ”писмо љубави” одише мржњом и клеветама

1. У последње време црквеној и широј јавности наметнуло се питање „случај владике Артемија“. Како Ви то коментаришете?

То је вештачки створен „проблем“, по нечијој жељи или наруџбини. То је наставак вишемесечне харанге која се спроводи кроз све медије - писане и електронске - без икаквих стварних доказа. У том Вашем питању постоје два јасно раздвојена дела. Први, незнатнији „проблем“, јесте засад преткривични поступак који по налогу тужиоца спроводи полиција против Нас, а по кривичној пријави Синода Српске Православне Цркве. Резултата још никаквих нема. Други „проблем“ везан је за канонски статус Нас као Владике и оних који Нас подржавају, било да су клирици или световњаци.

У вези са првим проблемом можемо се послужити народном изреком: „Држ’те лопова“! Они који вичу: „Држ’те лопова“, указујући прстом на невиног, заправо су лопови. То је смисао народне изреке. Тужно је гледати дипломиране правнике из Tужилаштва како се труде да из суве дреновине исцеде кап воде. Али, то је већ њихов проблем.

Што се, пак, тиче другог питања, Нашег канонског статуса, као и оних који су са нама и који Нас на било који начин подржавају, говорили смо до сада ту и тамо више пута. Суштина Нашег одговора, сада и овде, била би, да је наш статус остао као што је био и раније, а то је да смо Ми пред Богом и пред Црквом доживотни канонски Архијереј Епархије рашко-призренске. Истина, у егзилу, будући да смо протерани са Наше канонске територије. Наша Епархија рашко-призренска, будући да је остала без своје територије, проширила је своје канонске границе на цео свет. Где год има православних Срба - верника који остају привржени Нама као своме пастиру и духовнику, као и принципима за које се боримо, тамо су Наши верници, тамо је и Наша Епархија.

2. Питање које мучи јавност, особито ону црквену, јесте – да ли сте Ви након Сабора и даље канонски Епископ Епархије рашко-призренске?

На то питање смо до сада у више наврата у разговорима и изјавама већ одговорили. Знамо да од конкретног одговора на ово питање зависи разрешење и неких других недоумица, као на пример: - статус Владике Теодосија; каноничност литургијске заједнице јеромонаха које смо Ми, као канонски и надлежни Епископ ослободили забране свештенодејства, и др.

Није место да улазимо у све канонске и уставне нијансе Нашег „случаја“; сетимо се само основне чињенице, а то је – да Нам је неканонски одузета управа Епархијом рашко-призренском; да смо мимо ранијих одлука, а и праксе у СПЦ, протерани са Косова и Метохије; да смо без Уставног основа умировљени... И поред свега тога, Ми смо, чувајући макар привид црквеног јединства, све ово стојички подносили упркос сталним оптужбама да смо „непослушни“, да смо „расколник“ итд.

Одузели су Нам право на Нашу духовну децу да их духовно руководимо, а потом од нас „умировљеног“ тражили да истој тој деци, Нашој, духовној, коју су Нам одузели, наложимо да се врате у своје манастире. А када смо и то послушали, опет Нам је стигло писмо незадовољних чланова Синода са новим и бројним оптужбама и – претњама. То је прелило чашу трпљења и уверило Нас да се даље не може ићи на компромис без штете по душу. На то писмо Синода смо одговорили да се више нећемо повиновати будућим (али ни прошлим) НЕКАНОНСКИМ одлукама Синода. Не оклевајући, Синод доноси (још једну) неканонску одлуку којом Нам забрањује „свако свештенодејство до следећег заседања Сабора“. И та одлука (као и многе раније) донета је мимо сваког суђења, и пропраћена је наводно Патријарховим „писмом љубави“, које не само да одише мржњом и клеветама, него је, гледано еклисиолошки и догматски, погрешно.

3. У Вашем одговору, употребили сте и реч „расколник“. Можете ли нам нешто више рећи о томе?
 
„Расколник“ је, у правом смислу, онај који уноси новине у Цркву, чиме се и нарушава јединство Цркве. Јединство Цркве данас нарушавају махом они Eпископи који учествују у екуменском покрету. О томе јасно говори 15. правило Прво-другог цариградског Сабора које налаже православним хришћанима да прекину помињање и црквено-литургијско општење са Eпископом или Патријархом „због какве јереси, која је осуђена светим Саборима или светим Оцима, а коју он (Eпископ или Патријарх) јавно проповеда или отворено учи о њој у Цркви“. У том случају сваком православном хришћанину наложено је да се огради „од општења са таквим Eпископом и пре саборског расматрања“.

Православни, који се на такав начин одвајају од јеретика, придржавајући се Свештених канона „не само да не подлежу канонској казни, већ су достојни части, која приличи Православним. Јер они нису Eпископе осудили, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом разрушили јединство Цркве, већ су напротив – похитали да сачувају Цркву од раскола и раздељења“, као што објашњавају свети Оци у наведеном 15. правилу Прво-другог Сабора. То значи „да су се такви одвојили не од Eпископа, већ од псевдоепископа и псевдоучитеља, и нису направили раскол у Цркви, већ су, колико је то од њих зависило, ослободили Цркву од раскола“, објашњава тумач правила Цркве Православне, Јован Зонара. То је велика утеха и велика нада за све Православне вернике. Увек су кроз историју Цркве Божије постојали људи који нису били равнодушни када је у питању судбина Цркве и чистота њеног учења. Ми се трудимо да их следимо понављајући речи свештеномученика Јосифа Петроградског: „Ја ни у ком случају нисам расколник нити позивам на раскол, него позивам на очишћење Цркве од оних који сеју раскол и који га изазивају“ својим неправославним учењима и ставовима, јер се „ћутањем издаје Бог“, по речи светог Григорија Богослова.

4. Како оцењујете чињеницу да нисте позвани на заседање Сабора 17. новембра, иако је, како се чује, Сабор и сазван управо ради решавања Вашег случаја?

На заседању Сабора 17. новембра 2010. године на Наш захтев да Нам се врати канонска управа над Епархијом рашко-призренском, одговара се по хитном поступку, опет неканонским избором Владике Теодосија за Епархију рашко-призренску. Тај одговор је за Нас био јасан. Сабор неће дозволити Нама да се вратимо на Косово и Метохију. Стављени смо пред свршени чин. Очекивање да се „проблем“ реши путем неког разговора у Сабору и са Сабором, било је илузорно. Зато и Ми хитно одлазимо у своју Епархију и служимо Свету Литургију, јер је то био једини начин да укажемо Сабору, али и широј јавности, да се без расправљања о канонској суштини целог случаја, проблем неће решити.

Међутим, уследила је (не неочекивано) моментална пресуда Сабора, донета (опет) без суђења и чак без саслушања, у свему неканонска, по којој смо „лишени“ епископског чина и низведени на чин простог монаха, без права на жалбу. То је био „дар“ Сабора за педесетогодишњицу Нашег монашења, враћање на почетак. Ако је веровати речима Јеванђеља – да Бог не слуша неправеднике, онда остаје нада да неће слушати ни оне који су противно Његовим заповестима донели такву неканонску и неправедну пресуду. Господ Који даје и узима благодат Архијерејства, неће повући Своју благодат са Нас као канонског Архијереја рашко-призренског, јер Му Ми остајемо верни до краја овог земног живота, а надамо се, по милости Његовој, и у вечности.

5. Како је све то почело и због чега?

Дешавања у вези са питањем „случај Артемије“ дугогодишња су, бременита и мало коме, од црквене јавности, непозната. У томе се сувише далеко отишло да сада више треба размишљати о последицама него о узроцима тог случаја. Јер, о узроцима су годинама више мислили утицајни појединци из црквених и политичких кругова. Овима, као утицајним, спонтано су се придруживали људи који су им, на неки начин, подређени, не размишљајући тада довољно о могућим штетним последицама од тога, како по Цркву тако и по Државу, с обзиром на болно питање судбине Косова и Метохије. Прихватано је без дужног расуђивања прозападно настројење, преко Екуменизма и Глобализма до интернационализације питања наше јужне Покрајине. А то питање се, стицајем многих неповољних околности, неминовно преламало и преко леђа Нас као Епископа Епархије рашко-призренске. Силом наметнутих политичких и дипломатских решења у вези са Косовом и Метохијом, а на штету Срба, као у кључалом казану, хтели-не хтели нашли смо се и Ми. У тако сложеним и тешким околностима било шта и било како да смо предузимали, држећи се, пре свега, аутономних, црквеним канонима загарантованих архијерејских права, неизбежно је било да са једне или са друге стране наиђемо на осуду. У тој и таквој дубљој позадини треба тражити праве узроке за сва поступања утицајних политичара и црквених људи, као и за све црквене одлуке и казне до сада изречене против Нас. Више је него очигледно да је прогон Нас и наших сарадника и присталица како у клиру, тако и међу верницима, настао из политичких разлога и верских убеђења. Ко чита, да разуме.

6. Какве су последице свега тога?

Последице су тешке, и чини Нам се, за сада још несагледиве у свој својој трагичности. Оно што је таквим одлукама и казнама изазвано нагони Нас да сада, са разлогом, више размишљамо о последицама, а мање о узроцима „случаја Артемије“. Последице су, заиста, бројне и веома штетне не само по Цркву него и по државу.

Којом од последица изазваних донетим одлукама Светог архијерејског синода, администратора Епархије рашко-призренске и, најзад, Светог архијерејског сабора може Српска Православна Црква да се похвали? Да ли:

•  Драстичним смањењем броја свештених и монашких лица у тој црквеној области?

• Изјавом верника у тој Епархији и ван ње да их раздор међу Епископима одвраћа од Вере и удаљује од Цркве, што се и преко телевизије преноси?

•  Мешање полиције у поредак и живот Цркве?

• Опште стеченим утиском да је црквено-канонско право мањкаво и недовољно за доношење правичних одлука, па је због тога неизбежно призивање физичке силе како би се те одлуке спровеле у дело?

•  Непоштовањем, односно неспровођењем редовног црквено-канонског и уставног поретка при изрицању казнених мера?

•  Упорношћу тужитеља, изазваном нетрпељивошћу до уништења?

•  Небригом да се сваком човеку приступа душебрижнички, лекарски спасоносно, а не утркивањем у оптужбама за које нема стварног покрића?

•  Благонаклоним гледањем на истурање нестручних званих „верских аналитичара“ да довијањем, односно Цркви несвојственом комбинаториком, импровизовано и необјективно, понекад чак и у пророчком стилу, обавештавају јавност?

7. После свега тога што сте рекли, природно се намеће питање зашто се Вама од стране Цркве не омогући да у редовном црквено-судском поступку, у складу са Свештеним канонима и Уставом Српске православне Цркве, одговорите на оптужбе?
 
Црквено канонско право је писано у духу човекољубља и богољубља. По бризи о човеку, оно умногоме надмашује чак и оне најсавршеније грађанске законе данас цивилизованог света. У „случају“ око Владике Артемија, дакле, уколико би се непристрасно применило црквено-канонско законодавство, не би било подела међу Eпископима, свештенством, монаштвом и верницима; не би се потезало за полицијом; не би се за испомоћ користиле импровизоване услуге „црквених аналитичара“. Једном речју: не би било „случаја“ Владике Артемија. Ако би се у регуларном црквено-судском процесу утврдило да смо заиста криви за оно за штa Нас оптужују, верујући народ би то разумео и никаквих, вероватно, подела или раздора по том питању не би било. Владао би мир и канонски поредак у Цркви. А Држава не би имала разлога да се уплиће у црквени живот. Избегли би се гнев и осуда од стране грађана због таквог њеног уплитања. Али, очигледно, некоме такав нормални развој и расплет насталог проблема у Цркви није одговарао. Овако се и од нецрквених људи чује уверење да се у „случају Артемије“ у дубљој позадини ради више о политичким стварима, а мање о црквеним суштинским питањима. Један регуларни канонски процес, да га је било, сачувао би углед Српске Православне Цркве у Православном свету, који је сада, нажалост, драстично урушен.

8. А зашто се тако није поступило?

Редовни црквено-канонски и уставни судски поступак у Нашем случају није ни отваран, јер није постојао никкав канонски основ за тако нешто. Отуда, с једне стране, такав поступак није ни спроведен, вероватно, из бојазни да се оптужбе, изречене против Нас, не би потврдиле као основане. С друге, пак, стране, Наши тужитељи знају, да би, по Канонима, они могли и требали да буду суђени и лишени епископског чина, не само због изнетих и недоказаних клевета против Нас, него и због стварних канонских преступа које су сами починили у многим случајевима када је у питању православни и светоотачки став у односу на чистоту и исповедање праве Вере. При таквој сумњи или сазнању, негодовање тужитеља траје континуирано и пројављује се кроз нове оптужбе и претње, које се протежу и на свакога онога ко се усуђује да нас подржи или оправда. Мржња и жеља за осветом и понижењем до потпуног уништења било ког човека, па и брата у Христу, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи.

9. Могу ли се учињене грешке у вођењу поступка против Вас исправити и последице ублажити?

Наравно. Преподобни отац Јустин Ћелијски је говорио да је „излаз из свих безизлаза – покајање“, ако смо на њега спремни. А покајање значи исправљање својих грешака, преумљење. Али, на редовни црквено-канонски поступак и евентуално преиначење већ донетих одлука у Нашем случају, одговорни и не помишљају. Последња саборска одлука, којом смо, противно свештеним канонима „лишени чина“ и низведени у раван монаха, није донета једногласно. Од присутних Eпископа на Сабору, седморица их је било против, шесторица – уздржаних. Пошто се јавно саопштава, и пренаглашава, чињеница да су на крају ипак сви Eпископи потписали такву одлуку, неко ће се ту замислити – да ли подједнаку вредност могу да имају потписи вољно и невољно потписаних Eпископа? Не толико у очима људи колико пред Богом. Зато се оправдано намећу неколика важна питања, као на пример:

•  Је ли при таквој разједињености Eпископа могло да се у Сабору каже оно што је за Апостоле важило: „...испунише се СВИ Духа Светога, и говораху ријеч Божију са смјелошћу“ (Д. ап. 4, 31), или: „Јер нађе за добро Свети Дух и МИ...“ (Д. ап. 15, 28).

•  Је ли при таквој разједињености Eпископа у Сабору могло да се помисли на смисао праксе коју су, са разлогом, увели Оци на Васељенским и Помесним саборима, а то је – да сваки од њих у једнини потписује саборске одлуке овако: „Одлучивши потписах...“. Ово зато што пред Богом нема колективне одговорности.

10. Да ли се тако донета одлука Сабора може сматрати валидном?

Ако се уз све напред речено има у виду и канонско начело да се саборска одлука доноси „ПОШТО СЕ САСЛУША ОКРИВЉЕНИ“ и што је веома важно, у његовом „ПРИСУСТВУ“ (канон 1. и 2. Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године, в. Пидалион, Атина 1886, стр. 375-376) онда је ствар постпуно јасна. Ако се, дакле, све то сагледа у духу Канона, онда се оправдано поставља питање канонске ваљаности последње саборске одлуке о Нашем кажњавању. Наиме, иако се таква саборска одлука од неких сматра коначном и неопозивом, без икакве могућности да буде преиспитана, па и преиначена, и ако упорно треба истрајавати у омаловажавању епископског достојанства како појединци у нашој Цркви чине, онда за утеху, Бога ради а не људи ради, нека се и од Нас чују поновљене речи псалмопевца Давида: „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се“ (Пс. 20, 7-8).

Ваше Преосвештенство захваљујемо Вам на разговору.

Први вештачки облик живота зове се „Синтија“


Први вештачки облик живота зове се „Синтија“





 Прослављеном биологу, предузетнику и милијардеру Крегу Вентеру пошло је за руком да практично од нуле направи синтетичку ћелију. Нови облик вештачког живота назван „Синтија“, према тврдњи научника, способан је на чуда - нахраниће свет, заменити гориво и очистити ваздух од загађења јер омогућава производњу микроорганизама по наруџбини, конструисаних специјално за одређене задатке.
Резултате Вентеровог истраживања једни поздрављају као „преломни тренутак у историји биологије“, док их други нападају као подухват који са собом носи „невиђене ризике“. Истраживачки тим који је дошао до овог открића неки научници отворено оптужују да се „игра бога“ и да неовлашћено петља „са суштином живота“.
Нови облик живота др Вентер је добио синтетизовањем ДНК кода и његовим убацивањем у ћелију бактерије. Ова ћелија која садржи ДНК људске производње након тога је расла и делила се, стварајући облик живота који до сада није постојао. Вентер, у чијем тиму од 20 научника има и добитника Нобелове награде, читав процес пореди са подизањем система на компјутеру. „Попут програма без хард-драјва, ДНК сама за себе ништа не ради, али када се софтвер убаци у компјутер, могуће су запањујуће ствари“, тврди он. Убудуће би на овакав начин могле да се формирају фабрике бактерија које би производиле вештачке организме креиране за специјалне сврхе, рецимо за лечење или за производњу чистог биогорива. Ова технологија би се могла искористити и за стварање тзв. еколошких бактерија, способних да неутралишу отровне отпадне материје.
„Улазимо у нову еру у којој ће нам границе постављати углавном наша машта“, изјавио је др Вентер (63), који је у пројекат уложио 15 година рада и 37,8 милиона евра.
Они које брине етичка страна пројекта страхују да би истраживање могло да се злоупотреби за стварање најмоћнијег биолошког оружја и да би само једна грешка у лабораторији могла да збрише милионе неком новом заразном болешћу у сценарију који би подсећао на филм „Ја сам легенда“, с Вилом Смитом у главној улози.
„Ово је тренутак отварања Пандорине кутије - попут цепања атома или клонирања овце Доли“, каже Пет Муни из групе за контролу технолошког развоја ЕТЦ, док професор етике са Универзитета Оксфорд Џулијан Савулеску сматра да се Вентер дрзнуо да игра улогу бога.
Католичка црква оценила је да научно откриће првог вештачког организма може да представља позитиван развој ако се примени у корисне сврхе, али истовремено упозорава да само Бог може да ствара живот.
Вентер, који је учествовао и у дешифровању људског генома, раније је већ успешно пресадио геном једног микроорганизма у други, а прославио се и када је 2003. с нобеловцем Хамилтоном Смитом створио први вештачки вирус.

Вијетнамски ветеран
Крег Вентер, најпровокативнији светски научник, 63-годишњи геније рођен у америчкој савезној држави Јута, ветеран Вијетнамског рата, милијардер, љубитељ луксузних јахти и истраживач, у 18-ој години је одлучио да живот посвети задовољствима сурфинга на плажама Јужне Калифорније. Три године касније, 1967. године, био је мобилисан у рат у Вијетнаму. То је код њега довело до две важне промене: решености да постане доктор и убеђења да никад не треба траћити време.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/190496/Prvi-vestacki-oblik--zivota-zove-se-Sintija

Религија Будућности

Свети Серафим Роуз
Религија Будућности
"Религија будућности неће бити само култ или секта, 
већ моћно и дубоко религиозно опредељење, 
које ће бити потпуно убедљиво за ум и срце савременог човека."
Отац Серафим (Роуз)
Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот самодовољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико свепрожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик самозадовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.
Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане  духовног самозадовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмерени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу (пнеуматичношћу).
Православна антрополoгија види три спрата у човеку: телесни (соматски), душевни (психолошки) и духовни (пнеуматички). За човекову личност нису најопасније телесне болести. Ако се неко опија, па добије цирозу јетре, није њега казнио Бог, него он сам себе, - својим неуздржањем. Опасније су душевне (психичке) болести. То су: љутитост, среброљубље, властољубље, сујета или уображеност, блудне опсесије, мазохизам итд. Као добри психолози (демони), када виде да је неко склон властољубљу — они му пошаљу у мозак филм о Наполеону. И ако овај властољубиви сањар заборави да је он непоновива личност, па каже: „Ја сам Наполеон!" - то је онда случај за психичку болницу (лудницу)...
Најопасније болести су ипак на висини духа, а то су: гордост и јерес. Сујета или уображен човек (на нивоу психичког живота) такмичи се са људима, својим суседима, — да буде богатији, школованији од њих. Међутим, један створени дух, један архангео, по имену Денница (Луцифер) завидео је, не својим суседима ангелима, него самоме Богу, Нествореноме и Безграничноме Духу. То је гордост, или затварање у самозаљубљеност. То је први грех у космосу, од којега се касније заразио и Адам у Рају. Из тога греха извире смрт. (Јер смрт је удаљавање од Живота Бога).
Јерес је крива идеја, полуистина о Богу и Цркви. Када демон запази да је неки високообразовани теолог или начитани богомољац склон сујети, он му пошаље у мозак јеретичку идеју, коју овај прихвата као овој „генијални изум", са жељом да свима наметне кривоверну идеју. Како неки секташки проповедник или римски папа може бити добар човек који уопште не греши на најнижем спрату телесног живота: нити се преједа, нити се опија, нити блудничи; тако и на другом спрату свога психичког живота: нити је љутит, нити среброљубив, ни властољубив, али зато на трећем спрату свог духовног живота он је клицоноша најгоре заразе -јереси. Он се баца на Католичанску Цркву Православну каменом осуде, и каже „Није она права, него моја папска црква је права!" Међутим, ко се баца на Једину свету Цркву Православну, он се баца каменом на Христа чије је она тело у историји. Зато је Господ Христос фанатичком гонитељу хришћана Савлу рекао у близини Дамаска? „Савле, Савле, зашто мене гониш?" Кроз свего Причешће, ми православни хришћани постајемо саставии део Тела Христовог. Зато сваки који гони нас, гони самога Христа Који је у нама.
Хришћанска духовност се стиче преображавањем свог духа кроз тегобно самосавладавање и крстоношење — са циљем да се достигне у вечно Царство небеско. То царство се да наслутити у лепоти православне литургије, али оно ће потпуно наступити само после нестанка овога света. Зато прави хришћански подвижиик не угађа себи него Богу, и не налази мир и одмор, чак ни у кратком предукусу вечнога блаженства, које му се понекад дарује у овом животу. Насупрот овоме, далекоисточне религије, којима Царство Небеско није било откривено, желе једино да постигну пријатна психичка стања која почињу и завршавају се у овоме животу.
У наше доба отпадије од Бога (после које долази Антихрист), ђаво је био пуштен за кратко време (Откривење 20:7), да би чинио лажна чудеса која није могао да чини за време „хиљаду година" благодати у Цркви Христовој на земљи (Откривење 20:3), да би сабрао своју паклену жетву, онај кукољ, а то су оне душе које „не примише љубав истине да би се спасле" (2. Солуњанима 2:10). У самој природи Антихристовог заводништва је опсена: да сатанско царство прикаже као да је Христово.
Савремени „харизматички" покрет, па „хришћанска медитација" „нова религијска свест", чији су они део, — само су претече религије будућности, религије последњег поколења човечанства, религије Антихриста. Њихова главна „духовна" улога је да ослабе хришћанске душе и да их заведу у демонске тајне које су досад биле ограничене само на пагански свет. Тачно је и то да су ови „религиозни експерименти" само почетничке природе, да у њима има у најмању руку колико психичке самообмане, толико и од уводног демонског обреда. Ипак, није сваки који је успешно „медитирао" или који је примио „крштење у Духу" самим тим био свесно посвећен у царство Сатане. Али то је крајњи циљ тих „експеримената", а касније ће те технике демонских посвећења (иницијација) бити још нападније, са дубљим падом човечанства у пасивност и нездраву радозналост према новим, религијским доживљајима", који се препоручују у овим покретима.
На западу, на жалост, благодат Божија је изгубљена пре много векова (оцепљењем од Православне Цркве). Римокатолици и протестанти нису могли да окусе пуноту Божије благодати, па није ни чудо што не могу да разликују демонску подметачину „благодати". Али, авај! Успех кривотворене (фалсификоване) духовности чак и међу православним хршићанима указује на пад духовности међу нама, јер ни православни понекад не разликују између истинског хришћанства и лажнога хришћанства.
Предуто су православни хришћани сматрали да свако зна богату ризницу њихове вере, па се нису много ни трудили да показују чисто злато својих светих догмата. На жалост, мали је број оних православних хришћана који су упознати са текстовима о православном духовном животу, у којима је тачно указано како разликовати између праве и кривотворене духовности. То су текстови који говоре о животу и вероучењу светих мужева и светих жена који су достигли до узвишене мере Божије благодати у овоземаљском животу. Могу се на прсте набројати они који су остварили у своме свакидањем животу житија из Лавсаика, или савете из Лествице светог Јована Лествичника, Беседе светог Макарија Египатског, Житија богоносних отаца пустињака, као и савете из Невидиве борбе, или поруке из књиге светога Јована Кронштадског Мој живот у Христу...
У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“
Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.
Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“
Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.
Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу и захвлалност Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.
Много открива чињаница да је „харизматички" и „медитацијски" покрет поникао у релативистичкој средини „екуменских хришћана". Главно обележје јереси западног екуменизма је ово: нико од њих не верује да је Православна Црква једина права Црква Христова. Сви неправославни екуменисти лакомислено верују да је благодат Божија присутна такође и у другим „хришћанским“ заједницама, па чак и у нехришћанским религајама. Они не схватају да када Свети Оци Православне Цркве говоре о уској стази спасења, — они мисле на само један пут ка небу: унутар Православља. Међутим, екуменисти мисле да је то само један од многих путева" ка спасењу... Екуменисти умањују важност јасно одређеног веровања у Христа: за њих нису важни догмати, ни припадност овој или оној цркви.
Православни представници на екуменским састанцима могу бити и људи чврстога карактера, непоколебиве варе у једину Свету Цркву Православну, али само њихово учествовање на тим састанцима, где се заједнички моле са неправославнима, они као да својим понашањем кажу: „Можда је то што ви релативисти кажете, тачно, баш као што је рекао оном Јеврејину поколебани ученик Светог Пајсија. Не треба ништа више од тога па да православни хришћанин изгуби благодат Божију! А после, колико ли труда треба да се она поново стекне ...
Припремање путa за долазак антихриста:
"Молитва за мир", Асизи, 27. октобар 1986.
Зато православни хришћани морају добро пазити како ходе, увек у страху и трепету, еда не би изгубили благодат, која није дата свакоме него само онима који држе праву веру, живе строгим хришћанским животом и незаситиво упијају Божанску благодат која их води ка небу. Ова обазривост у странствовању мора бити још већа код православних хришћана данас када су окружени лажним хришћанством које нуди безнапорне доживљаје „благодати" и „Светога Духа" — уз то обилно наводећи цитате из Светога Писма, и светих Отаца као ,„доказе"! Вероватно су већ близу последња времена, када ће духовна обнова бити тако убедљива да ће преварити, ако буде могуће, и изабране (Матеј 24:24).
The age of Aquarius
 Лажни пророци модерног доба, укључујући ту и неке који се званично зову „православни", све грлатије најављују скори долазак „новога доба Светога Духа", излив „нове Педесетнице", наступање „тачке Омега"... А по истинским православним пророчанствима, ове ово што они најављују — управо је царство Антихриста. На наше очи почело је да се остварује сатанско царство, демонском силом. Читава духовна атмосфера савременога света оптерећена је увођењем у дамонске доживљаје, јер сатанска „тајна безакоња" улази у предпоследњу фазу овладавајући душама људи. - Шта више, она покушава да овлада и самом Црквом Христовом, кад би то било могуће.
Против тог моћног, залуђујућег „религијског доживљаја", истински православни хришћани морају се озбиљно наоружати знањем да је православно хришћанство, као и његов циљ, нешто потпуно различито од свих осталих религија, како „хришћанских" тако и нехришћанских.
Православии хришћани, чувајте благодат Божију коју имате! Знајте да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизованам времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и „луцкастах", усред успешног религијског „препорода" већине... Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да Царство (Лука 12:32).
Сви истински православни хришћани нека буду опасани храброшћу за предстојећу битку. Оружје наше је духовно. (Ефесцима 6:11—18). Не заборавите; Христос је већ извојевао победу за нас. Он је обећао да ни врата паклена неће надвладати Цркву Његову (Матеј 16:18) и да ће због изабраних скратити оне последње дане велике невоље (Матеј 24:22). И заиста, ако је Бог са нама, ко ће против нас? (Римљанима 8:31). Чак и у најокрутнијим иакушењима, нама је заповеђено да будемо пуни ведрине, јер „Ја сам победио свет" (Јован 16:33). И ми треба да живимо као прави хришћани свих времена, у очекивању краја света и доласка милога нам Спаситеља; јер Онај који сведочи ово говори: Да, доћи ћу ускоро. Амин, да, дођи, Господе Исусе! (Откривење 22:20).
Православна трезвеност у тумачењу есхатологије састоји се у овоме: она два знака — која је Господ дао (у 24. глави Евангелија по Матеју): да ће Његова Блага Вест бити проповедана свима народима — и да пред Његов Други Долазак неће бити рата (пошто ће Антихрист овладати целом планетом) не знамо — као појединци — када ће се то испунити. (То ни ангели не знају!)
Међутим, ако не знамо тачно када ће бити крај света (јер биће тешко препознати тада Илију и Еноха!) — онда треба себе барем припремити за есхатолошки сусрет са Господом Христом!
Сваки од нас је мали свет за себе. И моја смрт је за мене мој крај света! А пошто сутра може да ме прегази брзо возило — морам бити стално есхатолошки спреман. Јер одласком из овога света — излазим пред Престо Праведнога Судије... Зато ону опомену: „Бдите, јер не знате када ће доћи Господ" православни хришћанин схвата хао упозорење упућено лично њему — на првом месту — а за општи крај света — тек на другом месту.
И пошто православни хришћанин верује да се на Литургији хлеб и вино промени у Тело и Крв Распетог и Васкрслога Господа Исуса — онда он зна да је Господ Славе и на Земљи са нама. Па зато може да има у себи равнотежу, и да каже са Светим Павлом: било да сам на земљи, или на небу — ја сам увак са Господом.
Ако постоји некаква болна напетост или есхатолошка узбуђеност код православног верника - онда она извире из племенитога страха да не разочара Љубав Распетога Бога.
Иначе, нико паметан не жели да доживи оне последње године Антихристове диктатуре... Али, ако се и то деси — ми се уздамо не у своју снагу, но у благодат Пресвете Тројице. Амин.


субота, 11. децембар 2010.

Глобализација као инструмент апостасије

Глобализација као инструмент апостасије

глобализацијаСедми Пленум Синодалне богословске комисије Руске Православне Цркве, Московска духовна академија, 19–20. фебруар 2001. године

Током последњих десетлећа у многим земљама света почела је општа нумерација људи. Готово трећина становништва наше планете, око 100 држава, већ је захваћено нумерацијом. Владе ових земаља не жале средства за стварање скупих аутоматизованих система за прикупљање подробних информација о јавном и приватном животу људи. Је ли то случајност? Наравно, не. Назив овог процеса је глобализација.
Глобализација је антихришћанска идеологија стварања "новог светског поретка" с једним владајућим наднационалним центром. Према замислима његових градитеља, ова планетарна држава створена на рушевинама постојећих држава треба да има јединствену религију, јединствену културу, јединствени економски и политички простор.
У целини глобализација претпоставља:
1) стварање јединствене универзалне религије на основу елемената традиционалних вероисповести;
2) стварање јединствене надкултуре на основу срушених самосвојних култура: европске, америчке, исламске, источних и других култура;
3) стварање јединствене цивилизације без поделе на државе;
4) стварање јединственог планетарног етноса путем асимилације свих постојећих народа;
5) стварање јединственог трговинско–финансијског система кроз гутање економија независних држава. Организовање глобалног компјутерског евидентирања људи и робе.
Глобализациони процеси се остварују под вођством финансијско–политичке елите развијених земаља. Постојање оваквог једног наддржавног центра данас потврђују идеолози глобализације у нашој земљи. Тако на пример, генерални директор информационе аналитичке агенције при Управи за послове председника Руске Федерације Александар Игнатов пише: "Кључни чинилац који утиче на савремене глобализационе процесе јесте делатност Светске владе... Ова наддржавна структура ефикасно игра улогу штаба 'новог светског поретка'. У свом раду ова организација се оријентише на интересе малобројне елите уједињене етничким сродством и иницијацијом (то јест, посвећењем) у ложама деструктивне усмерености." ("Независне новине" од 7. септембра 2000). По речима Дејвида Рокфелера, "наднационална власт интелектуалне елите и светских банкара далеко је важнија него право народа на самоопредељење, право којег смо се вековима придржавали" (Говор на заседању Билдербершког клуба у јуну 1991).
Према замисли архитеката "новог светског поретка", "религија будућности" неће уопште бити православна вера, па чак ни хришћанска религија већ синтеза светских вероисповести (хришћанства, ислама, јудаизма, будизма и хиндуизма).
Идеолози глобализације непрестано говоре о "постхришћанском свету". Они сматрају да је хришћанство престарело, да је отишло у историјску прошлост. У новом миленијуму настаје "нова ера" и "нови свет", време нових синкретичких религија типа "Њу ејџ" (Ново доба). То је широки, окултни неопагански покрет који је упио у себе елементе хришћанства, јудаизма и ислама, али у његовом темељу се налази источњачки мистицизам. По својој суштини "Њу ејџ" је дубоко непријатељски хришћанству. Присталице овог покрета очекују долазак антихриста, долазак који, по њиховом мишљењу, треба да се догоди почетком трећег хиљадулећа, када зодијачки знак "Риба" (ICQUS – символ Христа) буде замењен знаком Водолије (символ антихриста). (А. Дворкин, Наука о сектама, Нижњи Новгород, 2000, стр. 621, 627).
У планетарној држави у којој ће се пропагирати псеудорелигија, православни ће бити сумњива и гоњена мањина.
Апостол Павле пише да ће у последња времена људи одступити од истина хришћанске вере и да ће водити неморалан живот (2 Сол. 2, 3). Један од основних задатака глобализације јесте рушење самосвојних култура и стварање јединствене масовне културе. Није случајно то што се последњих година у Русији, као и у многим другим земљама, преко информативних средстава и система образовања плански остварује пропаганда насиља, разврaта, цинизма, култа богатства и уживања. На тај начин, формира се грађанин "новог света" без части и савести. Људи оваквог типа не могу бити патриоти и браниоци своје Отаџбине.
Осамдесетих година 20. века је директор Светске здравствене организације при ОУН изјавио: "Да бисмо дошли до стварања јединствене светске владе неопходно је ослободити људе њихове индивидуалности, њихове везаности за породицу, националног патриотизма и религије коју исповедају". На тај начин, он предлаже да се разруше Богом установљени темељи људске цивилизације: религија, државност, породица и осећање патриотизма, и да се од човека направи космополит лишен корена и духовних вредности.
Један од истакнутих пропагатора глобализације, Жак Атали, лични саветник Франсоа Митерана, бившег председника Француске, у својој програмској књизи "Линија хоризонта" тврди да настаје трећа ера – "ера новца", када "новац буде одређивао закон", а човек се буде доживљавао као роба. Он слика следећу злокобну слику живота у планетарној држави: "Највиши облик новог живота биће 'номадство'." Под номадима Жак Атали подразумева друштво људи лишених осећања Отаџбине, тла, предачке вере, људи који живе за потрошњу, забаве и представе које им нуде телевизијски и видео екран. "Номади ће се регулисати кроз компјутерске мреже у глобалним размерама. Сваки номад имаће специјалну магнетну картицу са свим подацима о њему и, пре свега, о висини новца који поседује. И тешко ономе ко буде био без новца и ко прети светском поретку!" Притисак на човека ће бити такав да ће му преостати само један избор: "или да се уклопи у друштво, или да буде из њега избачен..." Пред нама је ужасна слика компјутерског концентрационог логора где је човек обезличен и немоћан пред системом.
А ево чиме Русији прети глобализација. Према изјави америчког теоретичара мондијализма С. Хантингтона, Русија је "земља која је предодређена за распад". То значи да су јој предодредили да постане арена најсуровијих сукоба и противречности који треба да доведу до комадања руског простора и до уласка његових различитих компонената у нове политичке блокове (Черемњаков, "Мондијализам - Путеви антихриста у савременом свету и међународним односима").
Бивши премијер Велике Британије Мејџор је цинично одредио судбину нашег народа: "Задатак Русије је... да обезбеди ресурсима успешне земље. Али за то јој је потребно свега 50–60 милиона људи." (Руска федерација данас, бр. 22, 2000, стр. 28). То јест, планира се да се остави свега једна трећина становништва наше земље која би служила интересима Запада.
Данас, по мишљењу Игнатова, "Русија објективно учествује у процесима глобализације али субјективно није спремна за то, што јој не дозвољава да заузме достојно место међу лидерима..." По његовим речима, Русија треба да постане један од лидера "новог светског поретка", обезбедивши свом народу и својој елити достојно место у даљој историји човечанства. Како каже Игнатов, "ако се не можемо борити против струје, треба да јој се ставимо на чело".
Утицајан положај господина Игнатова у државном апарату земље омогућава нам да претпоставимо да је овакво гледиште стварна стратегија новог руског руководства. У том случају, први корак у остварењу овог програма јесте додељивање грађанима Русије личних идентификационих бројева. Ради лакшег управљања људима заиста је неопходно да сваки човек планетарног система буде нумерисан тако да све његове радње у друштву могу бити контролисане уз помоћ специјалних уређаја за праћење (скенера, смарт–картица, мобилних телефона, електронских чипова итд.). Добивши број, човек пристаје на то да се о њему почне скупљати електронски досије о различитим областима његовог живота, и он ће следити правила игре које му понуде оснивачи глобалног система.
Упоредо с додељивањем личних бројева, пре око пет година руководство Русије је донело одлуку да оствари пројект тоталне електронске регистрације грађана, пројект који је данас добио назив "Државни регистар становништва Руске Федерације" (АС ГРН). Већ је створена "вишефункционална паметна карта" која је у стању да контролише човеков живот и рад по многим параметрима, рачунајући ту и оне који се тичу његовог личног живота. Главни циљ пројекта АС ГРН је сабирање актуелизованих информација о становништву земље; при томе се код властодржаца јавља могућност да манипулишу грађанима по свом нахођењу и без било каквих ограничења. На пример, да одређују параметре социјално–економског развоја на различитим територијама, да контролишу и управљају демографском ситуацијом и миграционим токовима. На пример, под изговором борбе против криминала да до најситнијих појединости знају приходе, стамбене и социјалне прилике живота грађана (К. Гордејев, Аналитички запис АЦ "Света Русија").
Сличан пројекат од регионалног значаја је "Московска карта". Овај пројект је почео да се остварује од 1998. године у складу са одлуком московске градске владе. На крају је требало да буде створена електронска картица с личним кодом власника. У информативном блоку ће бити забележено социјално и имовинско стање грађанина: све врсте својине, социјални положај, здравствено стање, међусобни односи са структурама власти. Помоћу ове картице Московљани ће моћи да врше било која плаћања и да добијају новчане уплате на својим рачунима. То значи да ће се помоћу ове картице скупљати све најважније информације о човеку. Ниједна радња која се обави уз помоћ картице неће се моћи сакрити од свевидећег ока московске владе и финансијско–банкарских структура, "твораца обрачунске картице" (А. Ваљенков, "Српски крст", бр. 34, 2000). Све то у будућности може обезбедити неограничену владавину малобројној елити над осталим делом друштва, који ће бити у потпуности или готово у потпуности обесправљен.
Познато је да у разради поменутих пројеката који могу бити искоришћени за тоталитарну контролу човека активно учествују страни стручњаци и експерти, на пример, они из транснационалне фирме ORACLE, једне од главних твораца система базе података за Пентагон и Шенгенску зону. Коришћено програмско снабдевање потпуно је ускладиво са европским и постоји могућност преношења података у иностранство. Одатле следи закључак да су Русију увукли у глобализационе програме.
Првојерарси Православних Цркава су у Витлејему (7. јануара 2000), а затим и на Архијерејском сабору у Москви (13–16. августа 2000) одредили свој став по питању глобализације на следећи начин: "Мирољубиво заједничко живљење разних култура не треба постизати путем претапања специфичних особина култура у котлу нивелишуће и монополистичке глобализације" (Обраћање патријараха, стр. 9). "Недопустиво је да преко глобализације ограничени број људи концентрише у својим рукама светску власт и богатство. Такође је недопустиво да народи којима припадају готово три четвртине становништва Земље буду бачени на руб светске цивилизације. Црква протестује против духовне и културне експанзије која прети тоталном унификацијом. Залажемо се за такво уређење света које би почивало на начелима праведности и једнакости људи пред Богом, уређење које би искључивало гушење њихове воље од стране националних и глобалних центара политичког, економског и информационог утицаја" (Архијерејски сабор, "Социјална концепција Цркве").
Православни руски народ је свестан погубности глобализације чији је први корак додељивање личних бројева а затим и електронских докумената с јединственим личним бројем. Данас би било неопходно да Руска Православна Црква дигне свој глас у одбрану својих верника. Треба замолити владу Руске Федерације да се одрекне глобализационих програма, како оних опасних за Русију, тако и тоталитарних облика евиденције, који ограничавају слободу грађана и погађају религиозна осећања верника. Треба замолити органе државне власти Руске Федерације да по примеру Украјине и Белорусије пруже становништву Русије могућност да из религиозних убеђења не прихвати личне бројеве и електронске документе који садрже кодиране идентификаторе личности.

Архимандрит Алипије Кастаљски–Бороздин

Са руског: Зоран Буљугић