четвртак, 03. новембар 2011.

ЕКУМЕНИЗАМ И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА-Питања и одговори свима разумљиви

  

ЕКУМЕНИЗАМ И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА




Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?


Шта је посебно предодредило настанак екуменизма?


Зар данашњи екуменизам (још несхватљив) неће бити потпуност,
испуњење хришћанства у последња времена?


У чему се састоји кривица екуменизма у погледу антихристовог доласка?
Да ли нам Свето писмо даје некакву поуку у том смислу?


Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам
а не гностицизам или сатанизам, да га претставља?







Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?



Антихристов дух је притајен, тамо где је Христос и Његово учење и најмање изобличено. Ако древни антихристи беху магови и врачари, који су делали у тмини историје, данас су нови антихристи изашли на светлост, узевши лик политичара, философа, уметника, теолога.

Одувек је постојало неко зло које је манифестовано кроз законе и права овог света, у философији, теологији, људској култури и уметности. Поступци и делања хулитеља Христових се уплићу са историјом света, са друштвеном садашњошћу, са религиозним феноменом, настављајући и утврђујући у свим формама нечасну и безумну жељу првог палог анђела са неба: жељу да буде као Бог.

Непрестано умножавајући кукољ зла, сатана је одабрао да у свакој од појава хришћанских јеретичких вера у овом свету, поред креирања "сенке" једног лажног божанства, једног аријанског, револуционарног, хуманистичког, пантеистичког, прогресистичког, екуменистичког или либералног "христа", остављају и неколико "теолошких вратанаца", кроз која ће у погодно време антихрист да учини - на "законит" и "исправан" начин - чувствен и осећајан зов и присуство, директно у срж и срце хришћана. Друкчије речено, онај "христос", пажљиво искреиран теолошким учењима нових или старих хришћанских јереси није у основи, ништа до други антихристов изглед.

Све оно што је Христово има дубок смисао постојања и бивствовања, савршенство према коме се све исправља, има пуноћу Постања у Апокалипсису. Оно што је изван овог "назначења", представљају заметке антихриста, којима се једна епоха, или култура, или нека религија испуњава злим духом, да би се касније излило зло заразивши и разболевши читаву творевину.

Сада, плодови оних који се "нису одрекли сатане и свих дела његових" опонашају дела Христова у свету, управо зато да би порекли и заменили Господа Христа. Заправо се држе антихристове религиозне природе како би представили Царство небеско као своје, док царство смрти, као да је то погрешно дело Распетог Христа. Зато је екуменизам "добар" и "пун љубави" покушај ревитализације "неуспелог" и "разједињеног" хришћанства.



Шта је посебно предодредило настанак екуменизма?



Ваистину, један нови социјални систем или нова хуманистичка философија увек долазе после реакција (негације или еволуције) на неки концепт или петходну културу. Када је реч о социјалистичким начелима, дошло је до припајања једне од религиозних струја, тако да је на тај начин рођен екуменизам. "Братство" између ово двоје више је него евидентно:

1) обоје се зачело на Западу, у окриљу револуционарних мисли и под паролом "слобода, једнакост, братство".

2) није случајно да су и комунизам и екуменизам имали за своје утемељиваче и лидере масоне, показујући како исти дух зла влада њима и тајанствено им инспирише душе;

3) обоје се боре за "златну епоху" овде на земљи, озакоњујући републике и демократије, бројна хришћанства и утопистичке религије где ће блаженства човечанства бити достигнуто када буду све класне, расне, а особито религијске разлике нестале;

4) екуменизам представља један вид "бега" из социјализма довевши у другу врсту екстрема - "доброчинстава" тоталитаризма, јер тамо где је комунизам доживео крах, екуменизам би требао да успе;

5) комунизам нас је ослободио "монархизма" и буржоазије, а екуменизам нас "ослобађа" традиционализма и Православља;

6) екуменизам не христијанизује социјализам, већ практично хришћанство приводи социјализму;

7) хришћанство би требало да представља "опште добро" једне заједнице, у подршци социјалном изједначавању и нивелисању (да сви буду исти) и хуманистичкој праведности (да сви имају иста права);

8) и комунизам и екуменизам имају пирамидалну структуру што постепено озакоњује "права" неких који су "изабрани" и који могу апсолутно одлучивати о свему у име заједнице или хришћанства. Ова "централизација" мало по мало доводи до камуфлаже друштвене и верске диктатуре;

9) као у свакој од диктатура, опозиција и супротни ставови нису прихватљиви, а "дисиденти" су окривљени за побуну, заверу, подривање "универзалних вредности", оптуживани за борбу против мира, универзалног јединства и слободе, окривљујући их за неуспех "система";

10) Практично, није битно, како се остварују идеали, за све време колико циљ и финалитет и комунизма и екуменизма остају исти: једна јединствена вера, једна држава и један владар;

11) Комунизам је био демонски, док екуменизам садржи у својој суштини дух антихриста - онако како је социјализам припремао долазак екуменизма, тако екуменизам припрема долазак антихриста.

Необично је, ипак држање и став православних Румуна, који бежећи од једног комунизма који је свим силама одрицао и оспоравао Христа Бога, радосно се бацају у загрљај једног екуменизма који долази и признаје све богове света.



Зар данашњи екуменизам (још несхватљив) неће бити потпуност, испуњење хришћанства у последња времена?



Свето писмо нам у 24. глави Јеванђеља по Матеју описује знаке Христовог доласка, лик Цркве и живот овог света у последња времена, посебним и забрињујућим речима: "Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити... И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе" (Мт. 24, 5 и 11).

"Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их" (Мт. 7, 15 - 16)

Где је онда овде очаравајућа визија, где је златна будућност екуменистичког хришћанства, онда када нам јеванђелист каже "И многе ће преварити", где је јединство у различитостима када нас Свето писмо упозорава и потстиче да бежимо, да се склањамо, јер ће сав свет проћи кроз "невоље тих дана" (Мт. 24, 29), где је онда уједињена светска црква, у којој ће сви људи бити збратимљени свезом љубави, када Јеванђеље сведочи овако: "И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих" (Мт. 24, 12)?

Где се налази "обећана земља", обећана нам од екумениста, у којој ће сви људи бити браћа у истој вери и заједнички, држећи се за руке радосно трчати по зеленом земљином шару, када Јеванђеље сведочи: "Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету... И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога" (Мт. 24, 7 и 10)?

Где је победа "добрих" и "верујућих" људи који ће ујединити "свету цркву" и седети на престо заједно са Христом на овој земљи, када нас Спаситељ поучава и саветује да бежимо онда "Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме" (Мт. 24, 15)?

Према томе, будућност Хришћанства ни у ком случају неће бити лепа и очаравајућа, неће имати ништа заједничко са светским прогресом и благостањем, са унионистичким стремљењима царева и религиозних вођа овог света. Црква "оних који ће остати у мањини", биће изложена прогону од стране "оних који су у већини", будући да Православље неће имати ништа заједничко са ништавилом овог света. Истински хришћани ће се разликовати на јединствен начин од осталих "верујућих" људи, по ономе како је Спаситељ рекао: "Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога" (Мт. 24, 9).

Зато је Христос Православља Онај који нас истински љуби, јер нам није усладио чула, говорећи нам да ће све бити лепо и да не би требало да ни о чему бринемо, већ да ћемо пити из чаше страдања.

Они који желе да уједине тзв. хришћанске цркве, не верују у апостолску Цркву, нити у Христа проповеданог од светих апостола и исповеђеног од светих мученика. Екуменисти се само користе хришћанством и црквом, како постигли сопствене интересе. Њихов циљ јесте оснивање једног земаљског царства у коме ће покорити и потчинити све људе овог света.



У чему се састоји кривица екуменизма у погледу антихристовог доласка? Да ли нам Свето писмо даје некакву поуку у том смислу?



Књига Откривења нас извештава о подизању једног новог Вавилона, на чијем ће трону сести антихрист, црвена звер. И на леђима црвене звери ће седети блудница велика, отпадничка црква, која ће читав свет вером у екуменизма привести поклоњењу звери: "И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена беше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистота блуда свога. И на челу њезину написао име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских" (Отк. 17, 3-5).

Колико само свети јеванђелист Јован Богослов јасно и недвосмислено описује блештавост и раскошност којом ће бити обавијена нечистота: порфира и скерлет накићени златом и драгим камењем и бисером, златна чаша.

Попут Светог писма и свети Лаврентије Черниговски (+ 1950) божанским откривењем прориче, показујући лик будуће екуменистичке цркве:

"Долази време, и није далеко када ће много цркава и манастира бити отворено за службу Божију, уређиваће се, биће преуређене не само изнутра, већ и споља. Златом ће прекривати кровове цркава, као и звонике, али свештенство неће бринути о душама верника, већ само фараоновим циглама. Свештеник више неће мисионарити. Када се буду завршила дела, неће више моћи да се радују духовним службама у њима, јер ће доћи време царства антихристовог и он ће бити устоличен за цара".

Из горе реченог разумемо да ће за веома кратко време црква добити други изглед, сасвим другачији од данашњег. Грађевине ће тада имати велики сјај и раскош, много народа ће се у гомилама тискати да би се причешћивали из "златних чаша (путира)", очи многих ће бити опчињене лепотом служби и сјајем и раскошју одежди "накићених златом и драгим камењем", беседе ће објављивати победу љубави над мржњом, уједињења насупрот разједињености. Тако заслепљени толиким лажним сјајем и раскоши, "верници" више неће примећивати да благодат Божија више не пребива међу њима.

Тако задовољни и слављени, без прогона и неосуђивани, тада више, сироти, неће моћи да расуђују и процене једину неопходну ствар коју би требало да сачувају ради спасења душе - праву веру.

Благодат Господа Христа ће се повући и напустиће високе цркве, красне службе, златне путире, и сићи ће тамо где ће бити исповедана истина, тамо где буду били прогони правде ради, тамо где буде било жеђи и изгладнелости због истините вере.

Горње пророчанство се даље наставља:

"Нека вам је на знање о свему оном што вам говорим, јер се све припрема на веома лукав и подмукао начин. Све цркве и сви манастири ће бити у огромном благостању, препуни богатства као никада до сада, али немојте ићи у њих. Антихрист ће бити устоличен као цар у великој цркви у Јерусалиму у присуству клира и патријарха. Цркве ће бити отворене, али православни хришћанин који тада буде живео неће моћи да уђе у њих да би се молио, јер у њима више неће бити приношена бескрвна жртва Господа Исуса Христа. У тим црквама ће бити сва скупштина сатанска".

Велика храброст ће требати малом стаду православних да се успротиви таласима искушења овог света, са ризиком да буду сматрани безумнима, ненормалнима или одметницима и да тако буду подвргнути насиљу моћника овог света. Православном хришћанину тог времена ће бити неопходна велика мудрост како би распознао истину, тамо где сви остали буду видели безумност. За наша времена, превара и перфидност векова јесте безверје прерушено у веру и отров који је заслађен. Сваки онај који буде дозволио да буде обманут привидом и ко не буде разликовао Цркву од Вавилона, биће погубљен.



Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам а не гностицизам или сатанизам, да га претстављао?



Зато што ће данашња универзалност екуменизма сутра постати антихристов тоталитаризам. Зато што ће христос данашњег екуменизма, сутра бити антихрист свих религија. Зато што антихрист жели да превари и обмане оне који су Христови, а не оне који су већ његови.

Свети Доротеј поучава: "Ни једна од зала и нити једна од јереси, ни сам ђаво не може некога да обмане, једино ако узме изглед добрих дела", као што и сам свети апостол вели: "И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости" (2. Кор. 11, 14).

Народ Вавилона ће бити скупштина хришћана збратимљена са јеретицима и паганима, један свет који неће прихватити да неко може бити песимиста у погледу "универзалне религије", како је данашњи уображени објављују.

У антихристовом краљевству се неће дозволити "неред", неће постојати "аутономне" вероисповести или свађа због "богова". Ђаво са телом човечијим ће стати у храму Божијем, као бог и сви људи са земље чија имена нису уписана у Књизи живота, поклониће му се у оквиру једног религиозног култа, јер звери "дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланог од постања света" (Отк, 13, 7-8).

За ове православне, католике и протестанте, постојаће само једна религија - антихристово "хришћанство".

Пре или касније, сви култови, "цркве" и религије биће уједињене. У тој универзалности безверја, чак ће и изабрани бити у опасности да скрену са правог пута. Када Син Човечији буде дошао, Он ће затећи човека у потпуној тмини и бездану ауто-обожења, поновно враћеног у првородни грех.  ЈЕРОМОНАХ НИЛ АРКАШУ, ЈЕРОМОНАХ ВАРВАР МОРОЈАНУ
ЕКУМЕНИЗАМ
Питања и одговори свима разумљиви

ПРЕД СУРОГАТОМ ХРИШЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ

ПРЕД СУРОГАТОМ ХРИШЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ

    Душан Тешић

    Напоредо са процесом настајања јединствене мамутске државе европских народа, траје процес нарастање сурогата хришћанске религије – New Age – Ново Доба. Религија Њу Ејџа се обликује тако што се на хришћанске догме калеме стереотипи источних религија, па се ствара сурогат који се шири и осваjа народе и Европе и Америке, драматично потискујући традиционалне принципе хришћанства



    Европски лидери нису имали примедби на понашање Европског парламента који је у Стразбуру, пред сам крај последње деценије прошлог века, одбацио извештај једног холандског хришћанског демократе у којем је он упозоравао Европу на опасност од исламског верског радикализма. У Европи су на делу многи хришћански радикализми, мудро су закључили парламентарци и извештај одбацили као – пристрасан. Пристрасност, или боље – искључивост, у природи је сваког веровања. Или религије, ако има смисла да се појам религије ограничи само на осећање верске припадности људи и народа. Али, знатно већу тежину од оцене парламентараца о пристрасности има став да Европски парламент не би требало да се бави верским питањима. Тај опрез исказан у Стразбуру може у себи садржавати елементе мудрости, једнако као и елементе ризика. Религија је одувек била основни елемент националне хомогенизације и повезивања људи у националну заједницу, па би се могућност искључивања било које друштвене институције, или институције власти релевантне да се бави питањима овако деликатне области, могло у неком времену показати као горко кајање. Али и бављење религијом у заједници каква је Европска унија – национално пренатрпана, верски разнородна, а идеолошки у растројству – једнако може постати политички терет, као и небављење њоме.

    ОБАВЕЗА ДВОСТРУКЕ МОРАЛНОСТИ

    На размеђи два Христова миленијума, једног веома успешног, а другог препуног неизвесности, Европа се нашла у обавези двоструке моралности: од ње се очекује да старом свету да нови смисао и да себи и свету призна због чега и са које стране више осећа угроженост – од најезде словенског национализма са Истока, од исламског радикализма са Југа, или од унутрашње природе сопственог поретка. Од тог свога окружења са којим би природно требало да гради јединствени економски и трговински простор – православне Европе на Истоку и исламске Африке на Југу – хришћанска католичко-протестантска Европа се једнако удаљава, остајући да живи у илузији како може бити довољна самој себи.



    Западна Европа, евидентно је, свој идентитет ствара у разграничењу са другима, стављајући своје грађане, "цивилизоване" Европљане, наспрам радикалног ислама са Југа и варварског православља са Истока. Она је та која затвара границе и намеће диктат. Самољубље њених лидера и духовна ограниченост генерација које стварају Европску унију, не допушта Европи да уочи да би могла бити смрвљена између полова сопственог мегатржишта где се на једноме успоставља стање без демократије, а на други је најашио својеврсни економски, политички и верски фанатизам, временски старији, а цивилизацијски разорнији од свега што Европу запљускује и са Југа и са Истока.

    Историјска искуства људи на континенту и на две медитеранске обале које се политички и економски све више размичу, пребогата су, а сећања на њих непријатна. Највеће цивилизације света настале су на овим просторима, најсилније монархије развиле су се овде, најмоћнији светски поредак – капиталистички – настао је овде, најразорнији ратови вођени су на обалама Средоземног мора, најснажније религије створене су на његовим двема обалама, најстарији трговачки и поморски путеви трасирани су између његових обала... Али ту су остали, међутим, и највећи контрасти у организовању живота људи и у расподели власти, моћи и богатства. Таква околност не зближава народе са две обале, већ их непрестано удаљава једне од других. Када се на то надовеже егоизам Европљана на континенту и памћење народа из залеђа, људске се мисли не плету више око трговине и не призивају Господа Бога, већ најпре падају на топове. Људи не схватају да оно што им се сада догађа има своје узроке у збивањима још од пре неколико векова. И више, можда. Јер, како друкчије објаснити задрту намеру ирских протестаната-наранџиста, на пример, који, макар и уз ризик да изгину, надиру сваке сезоне кроз католичка насеља Северне Ирске како би обележили годишњицу победе својих предака над прецима њиховим од пре више столећа. Не помажу ни невине дечје жртве које падају у заносу мржње и понесености еуфорије да се очува “традиција”. Вероватно су таква искуства подстакла парламентарце у Стразбуру да оцене како су у Европи на делу хришћански фундаментализми, опаснији од исламских.



    Од времена Реформације и Мартина Лутера – покрета који је породио протестантизам, а који је капиталистичком поретку зачетом готово пет векова раније, дао нове импулсе – није дошло до помирења протестаната и католика. Ватикан, заогрнут плаштом прастаре догме, још живи у илузији да ће помирити две цркве – католичку и лутеранску – држећи се неуверљивог нумеричког односа присталица једне и друге вере.

    -------------------------------------------------------------------------------

    Ватикански кардинал Едуард Касиди уверава без престанка како протестаната у Европи и Америци има 60 милиона, према католицима којих има више од милијарде.

    ------------------------------------------------------------------------------

    Протестанти не одговарају. Они памте – опомињу, претећи на злочине римских католика што су их током читаве историје хришћанства чинили према верницима који су у својој вери друкчије мислили. Подсећају без прекида на трагедију када је у обрачуну католика и протестаната у Паризу, у ноћи Светог Вартоломеја, 21. јануара 1535. изведена ужасавајућа церемонија покоља и спаљивања људи. Елен Вајт, идеолог америчких адвентиста, десног крила америчког протестантизма, писала је поткрај деветнаестог века да у чувеној Вартоломејској ноћи под надзором краља Франсоа Првог, после заветне мисе у катедрали Нотр-Дам.

    ------------------------------------------------------------------------------

    U Паризу није поклано 2.500 хугенота, како нам објашњавају уџбеници историје. Побијено је више од 60 хиљада верника, присталица француске варијанте европског протестантизма. Истина, и у другим ноћима, и изван Париза, али толико их је пало у кратком времену и у исте сврхе.

    -----------------------------------------------------------------------------

    Вартоломејска ноћ је само епизода у дуготрајном рату католичанства против протестантизма. Исељавање Европљана на амерички и аустралијски континент није, према Елен Вајт, почело пресељењем енглеских робијаша ради опроста казни. Пред насртајем католика који су у дугој и крвавој бици истребљивали све што је мислило друкчије од Римске цркве, на два нова континента се у обезглављеном бежању склонило око 60 милиона људи. То је, ваљда, онај нумерички однос којим се кардинал Касиди заносио, истичући га као ваљан мотив и довољан разлог за уједињење двеју цркава. Свети отац папа Павле Други, моли за опроштење свих облика насиља које је хришћанско католичанство изводило у дугој историји Римске цркве. Ватикан чини узалудан напор у околностима када протестантизам, у непомирљивом разграничењу са католичанством, доживљава преображај.

    (АНТИ)ДИЈАЛЕКТИКА ХРИШЋАНСТВА

    Христова се идеја граничи са чедношћу, са неким обликом сна. Само зато што је веровао, Христос је могао да, са комадом хлеба, нахрани племе од пет хиљада људи. И да их додиром ослобађа неизлечивих болести и враћа их из мртвих – како нас предање учи. Моћ синова и кћери планете који су Христа – оних векова – безочно закуцали на крст, а онда се престројили на пут његовог учења, друкчије данас изгледа. Та моћ следбеника Христових, као да покушава да надмаши саму моћ Господа Оца Створитеља. На свом тегобном путу су, у име голог, распетог Христа, стварали чуда. Било је великих религија и пре хришћанства, али ни једна, као хришћанство, није човечанству омогућавала увећавање богатства и моћи у толикој мери да су западни хришћани надрасли саму моћ хришћанске религије, која се под теретом такве моћи преобраћа данас у своју супротност. Свет хришћанства се одавно преобратио у свет атеизма: хришћански свет је култ Господа Бога заменио култом потрошње. Прекомерне потрошње. Према чему охоли Европљанин осећа страхопоштовање? Према Богу? – Не! Према, родитељу? Једва да га и познаје! Према монарху? – Он је предмет још само медијске радозналости! Према себи? – Само када му се пред очима укаже туристички проспект... Ни по чему овоме га он не осећа. Европљанин држи страхопоштовање једино према култу новца. Колико га у џепу има толика му је мера вредности. И, у тој размери верује!



    Хришћанство је једина религија у историји човечанства која је породила капиталистички поредак из чијих су темеља израсле и развиле се највеће тековине људске цивилизације – организација рада и баснословно богатство људи, сви облици науке и системи високих технологија, саобраћај и комуникације, откриће васељене и тековине хуманизма: демократија, владавина права, људске слободе... Ни једна друга религија – ни будизам, ни хиндуизам, ни јудаизам, ни ислам, па ни православље, као десно крило хришћанства, не може полагати право свога учешћа у стварању оваквих цивилизацијских тековина какве је капиталистички поредак створио у крилу западног хришћанства. Тај подвиг извело је оно само католичко-протестантско крило.

    Попут сваког организма којега, према неумитним законима стварања, прате фазе раста, сазревања и опадања – до коначног умирања – и хришћанство носи у себи елементе негације и саморазарања. Од његове појаве прати га таква судбина. Хришћанство се од самог зачетка располутило на два одвојена колосека – на две различите вере: на католичанство и на православље; на две завађене цркве – на источну и западну; на два непријатељска центра – на Рим и на Цариград; на два дијаметрално супротстављена погледа на свет – на култ рада и култ новца, на једној, и на склоност ка дубокој метафизичкој интуицији и урођеном смислу за контемплацију и пасивности на другој страни; на два непомирљива схватања васељене и света стварности на њој из угла само једног Бога... Како тада, тако и сада: подвиг зачетка стварања материјалног богатства света – света капитализма – извело је католичанство; протестантизам му је дао само нове импулсе. Православно хришћанство остало је изван свега.

    Православље се развијало друкчије од католичанства. Оно није поседовало ту снагу и организованост каква се изражавала у присуству римског хришћанског Бога. Снага католичке цркве израстала је на развалинама Римске империје. Црква је преузела све институције Царства и моћ освајала на оплемењивању елемената на којима је Царство пропало. Христос би данас јаукнуо када би видео како је идеју Сина Божјег и његово место на Земљи запосео римски Папа и постао посредник између Бога и човека, не поштујући првог, а кињећи другог. Ту лежи папска моћ и поредак капиталистичког друштва испод чијег се скута излегао, у којем је Божја правда згажена, а човек сам осуђен на вечну патњу и кулучење.

    Православље се исцрпљивало, не на раду и не на кулучењу, већ на крвавој борби за признање човечанског или божанског начела у Исусу Христу. То исцрпљивање, та шест векова дуга борба византијског православља са самим собом око новозаветног символа званог Исус Христос. У времену у којем је западна, римокатоличка црква порађала капиталистички поредак, источна, православна црква породила је ислам. Исламска религија је настала као реакција на хришћанске православне догме и за непуних стотину година од свога оснивања 632. самлела је православну Византију. Очистила је византијско православље са свих простора Средњег истока и северне Африке. Очистила га је за сва времена и за васељенску вечност. Сви хришћански народи Средњег истока и северне Африке и сви филозофско-теолошки центри хришћанства које је на јужној обали Медитерана створила византијска цивилизација – Никеја, Антиохија, Александрија, Газа, Јерусалим и Картагина, пали су под исламску власт. Пао је на крају и Цариград.

    Други центар хришћанског православља – Србија, и трећи – Русија, преживели су ислам. Али, остали су угрожени – економски, политички и идеолошки. Угрожени су, најпре, изнутра – од самих себе. Од хришћанске Европе, само делимично. Јер, центар хришћанске религије није био Рим, већ Цариград. А, то највеће хришћанско светилиште је само себе испоручило исламу. Без разума и без надокнаде. Католичко-протестантска Европа само је признала стање. Као да је у питању трампа. Сад, истина, размишља о сличној врсти трампе. У случају Србије размишља како да јој отме Косово да би га понудила исламу. Изводи то, истина, уз страсну подршку самих Срба издељених на Србе по култу предака и на Србе мундијалисте.

    Ма колико у свом првобитном облику деловало чисто и чедно, хришћанство се данас на западу преобратило у помаму. У наступу новог Христовог миленијума, католичког верника и верника протестанта, верника адвентисту, језуиту, квекера и англиканца... најчешће налазимо, не у присуству јеванђеља и молитве, већ у непомичном положају јоге у којој се сав у својој укочености препушта стању трансценденталне, натчулне медитације. За обичног, неупућеног човека јога представља комбинацију једновремене физичке и психичке непомичности чија је сврха успостављање телесне и духовне равнотеже личности која се јоги подвргава. Њоме се, према изворној будистичкој и хиндуистичкој религији, успоставља стање свести како би се олакшало подношење свакодневних тегоба човекових, а његова свест и организам се припремили за послове и задатке који га чекају наредног дана.

    ОХОЛИ НАСТУП ЊУ ЕЈЏА



    Та племенита сврха јоге, измештена из амбијента у којем је настала, утире у новом поднебљу у којег је пренета друкчије трагове. Калемљена дуго и примењивана хаотично на хришћанску догму Европе и Америке ова је племенита вештина изгубила својство стереотипа хиндуистичке религије. У хришћанској заједници Европљана и Американаца јога се деформисала у мери довољној да се преобрати у сопствену супротност. Са друге стране се хришћанска религија под њеним утицајем деформисала и добија атрибут сурогата. Упражњавање јоге изнедрило је на Западу елементе из којих је израстао покрет Њу Ејџа. Овај се покрет подастире као основа новог светског поретка који ће, како објашњава професор Бенџамин Крим, Британац, најутицајнија личност Њу Ејџа, представљати један свет под управом једног светског вође. Покрет успоставља надзор над средствима којима се обликују погледи људи, њихова свест и понашање. Промене које се очекују и које би у свету новог поретка, требало да настану, објашњава Британац Крим, биће радикалније од промена које су се дешавале у време Ренесансе, на пример, у четрнаестом веку, или у доба Реформације с почетка шеснаестог века чије трајање и није поуздано утврђено. Процес колективизације европских народа је одиста таквих размера да британски професор управо кроз тај процес сагледава епоху Њу Ејџа као крајњег исходишта колективизације. Или Транзиције на начин западни.



    Према учењу Њу Ејџа, представа људског битка и човекове самобитности није моралне природе чију садржину чине грех и кривица, и потреба искупљења с тим у вези, већ има метафизичку основу из које израста непознавање нашег сопственог идентитета. Отуђење што га људска бића доживљавају, није отуђење од Бога, већ од њиховог ЈА. Од јаства. Човеку није више потребно опроштење од греха, како га учи хришћанска догма, а које се може постићи испаштањем, радом и молитвом. Њему је неопходно просветљење – проналажење самог себе. “Бог је у мени” – уче гуруи Њу Ејџа. Па, пошто су људска бића богови, у њима се, сматрају следбеници Њу Ејџа, крију неограничени потенцијали за лично преображење. Преображавање, у смислу покрета, не односи се на морал и понашање, већ на свест. Свест људи мора постати једнообразна. Јер, само у природи једнообразности човекова се свест може оспособити за прихватање једног Света, једне Религије, једног Вође чији се долазак очекује на размеђи Другог и Трећег Христовог миленијума. Христово доба, Доба Рибе, астролошки знак под којим се хришћанство развијало две хиљаде година, треба да замени Доба Водолије, астролошког знака Новог светског поретка.



    Ево нас у присуству филозофских система стоицизма и епикурејства који су одредили духовну садржину хришћанске религије, а који хришћанство, после два миленијума трајања, доводе до краја, сахрањујући га трајно и свуда. Смисао битка ЈА се, на почетку епохе хришћанства, изражавао у презиру самога живота; на крају се испољава у понављању колективних самоубистава. Али по налогу централе опредмећене у једној личности. У личности хришћанина-гуруа евроамеричког типа.

НОВО ДОБА И НОВИ РИМ

НОВО ДОБА И НОВИ РИМ

Хришћанство је настало и развило се на премисама индивидуализма. Индивидуализам се у болном грчу недрио из распадања римске заједнице, а она се распала због неморала и расипништва. Распадала се пет и по векова. Није се распадала држава, већ установе и заједнице које су империју сачињавале. Ту мамутску творевину – Римску империју – насталу на развалинама Александрове хеленске Грчке, сачињавао је конгломерат народа развученог настамбама од британских острва на западу, до Јерменије и Кавказа на истоку и до Арабије на југу. И даље. Сачињавало ју је пребогато шаренило регионалних установа производње и организације друштвеног живота. Сачињавао ју је конгломерат паганских религиозних обичаја народа и племена, различитих култова, традиција, митолошке историје, различитих погледа на живот и мноштва мишљења о односима природних сила и човека где је он нешто од тих сила савлађивао, а више им се прилагођавао. Човек, појединац се у најснажнијем напону Римске монархије – доба Републике – није истицао личним прохтевима, ни мишљењима. Био је заклоњен сигурношћу локалне заједнице којој је припадао, а не Империје, и није било потребе за сопственим истицањем. Човек је био везан за природу која га је непосредно окруживала и за њене законитости које је делом разумевао, а оно што у њој није разумео настојао је да неутралише молитвом и приношењем жртава-паљеница испод паганских храмова које је подизао на местима за која је веровао да на њима бораве богови који управљају природним погодама или непогодама.



Настанком доба царева које је почело са Јулијем Гајом, добом познатијем као цезарска времена, праћеним насиљем, ропским радом, пљачком, опадањем производње, зеленашењем... разбијане су и друштвене структуре у чијем је окриљу појединац налазио своју слободу и осећање припадности заједници, Римској републици у којој није био сам. Околности, настале у епохи цезара и сами цезари заједно са околностима, својим су реформама разарали упорно и трајно све друштвене установе којима је човек, појединац припадао и у њима био заштићен. Царевина је укинула народе и њихове заједнице, укинула је покорене државе, а оставила је појединца. Император је столовао у Риму и одатле управљао Империјом, наместо некадашњег начина у којем је поглавар Републике путовао из једне у другу провинцију, задржавајући се у њима према потреби и према расположењу. Приходи прикупљани по провинцијама остајали су у њима, јер су боравком поглавара Републике у њима тамо и трошени. Настанком цезарских времена, сав приход убиран по провинцијама сливао се у Рим и само је у Риму трошен. А, да би се допремао до Рима били су потребни друмови који су истовремено служили и војничким легијама да удаљене провинције држе у покорности. И трговцима да отпремају своје робе из удаљених подручја Империје до саме престонице. До вечног Рима...

Човек појединац, губећи осећање припадности народу и ужој заједници, постао је припадник Империје. У тој космолошкој структури римски цар му се намеће као једини Бог. Сви су цареви, од Јулија Гаја сматрани боговима које су мајке рађале, не из оплодње са мужевима, већ су их зачињале из односа са боговима. Појединац више није доживљавао непосредни догађај у везаности за своју заједницу. Његов живот није више остајао зависан од локалне заједнице нити је био заштићен локалним божанством. Његова душа није више била заокупљена локалним обичајима и није изражавала потребу за провинцијским култом. Она је постала светска душа, а појам националности, како каже Карл Кауцки, проширио се до појма човечанства. Губећи везу са својим култовима, а у присуству потребе да се култу подвргава, човек-појединац је прихватао туђе култове које су на путовањима собом доносили страни трговци из својих средина. Настаје доба интернационализације култова. Или интернационализације религије у којој се, наместо мноштва божанстава у Империји испољава сада само један Бог – Бог Монарх на Земљи и Бог Створитељ на Небу.

Живот индивидуе показивао је све мање смисла, пошто је разарањем старих друштвених структура индивидуа била отргнута и од сопственог циља – од локалне заједнице којој је служила и од локалног божанства којем се клањала и око којег је плела своје мисли и у чијем је присуству била задовољна. Шта је у таквим околностима индивидуа могла да ради и како да мисли? У првом случају, уместо слободе у заједници, чекало ју је ропство у самоћи, а да би то избегла њој је преостало једино да тражи начина да се издигне изнад саме себе. До тога се циља индивидуа могла успети само ако је свој живот подвргла строгим начелима моралности. Чим је сферу свог интересовања – од посматрања природних појава и напора да сазна њихове везе и узроке, преусмерила на сферу моралисања, индивидуа је заглибила у област мистицизма у којој је лако прихватала туђе обичаје и клањала се туђим култовима. Мистицизам сам по себи изводи човека из сфере религије – неповратно. Удаљавањем од сфере природне религије, или филозофије природе, како би рекао умни Фојербах, човек се утапа у непознате воде тајних удружења и у опаке замке вечних завера.

Настало је време када Грк више није био Грк. Када Гал није припадао галској традицији. Када Египћанин, како закључује Кауцки, није тражио Египћанина... Сви су се нашли у положају у којем су, отпадајући од сопственог национализма, несвесно упадали у заједницу интернационализма. У оквире тајних удружења и непрекидне завере. Мржња Римске империје на Јевреје изгледала је као дашак поветарца према страху Римљана од организације људи сваког облика. Не зна се шта је више нарастало и брже се ширило – потреба људи за тајним удруживањем, или страх Рима од тајних удружења. Једино у чему за индивидуе није постојала смртна опасност приликом удруживања била је област религије. Али религије у којој нису туђа мишљења одбацивана у мери у којој су сопствена мишљења грчевито брањена. Брањено је сопствено ЈА као циљ и као сврха живота. И као највиша вредност постојања индивидуе. Бог то сам ЈА, одјекивало је свуда по Царевини. Медитераном више него било где другде.

У околностима у којима је Империја затрла нације, а националне заједнице одбациле своје чланове, пошто су саме нестале, у околностима у којима је привредно ткиво Империје до краја разорено, а локални култови и божанства уништени, у околностима у којима су родитељи одбацивали сопствену децу, а брачна заједница постала страхотна патња за људе, у околностима у којима су богати, засићени уживањима, презрели живот, а сиромашни, заглибљени у мистицизму замирали пред страхом од смрти... из целокупности таквих околности у Медитерану се, као из ватрене буктиње, разбуктао индивидуализам, једини и аутентични симбол на којем је израстао капиталистички поредак. На другој страни се изнедрио мистицизам из којег се развила хришћанска религија. И једно и друго почивају на јединственој основи: на интернационализму у оквирима васељене и на индивидуализму у оквирима осећања и мишљења. Судбина Јевреја кардиналан је пример тога васељенског процеса.



Према принципу аналогије, најпоузданијем методу за објашњење свих облика историјских епоха, сагледавам као на длану истоветност прилика и усклађеност динамике доба у којем почиње распадање Римског царства са приликама у којима Европа чека исход своје колективизације увијене доктрином марксизма – у политици интернационализам, у економији јединствено тржиште. Римска империја је пре две хиљаде година, кроз процес интернационализације, стремила глобализацији света; Европа две хиљаде година касније, кроз процес колективизације стреми глобализацији света. На сектору религије видимо истоветан исход. Али, само у оним садржајима којима ће се хришћанство преобликовати у свој сурогат.

ИСТОРИЈАТ ЊУ ЕЈЏА

Њу Ејџ се у Америци и у Европи зачео током шездесетих година, након дужег гостовања Битлса у Индији, лета Господњег 1969. Они су, вративши се из Индије, у својим песмама, у понашању на сцени и у животу изван сцене, уводили култ трансценденталне медитације која је захватила милионе младих и старијих особа са обе стране Атлантика. Џорџ Харисон и Џон Ленон писали су и компоновали песме – у време док су свирали заједно и после разлаза – надахнуте езотеричном “мудрошћу”, којима су масе на концертима доводили у стање дерилијума.

Битлси су отворили пут гуруима – припадницима индијске свештеничке касте – према Америци и Европи где им је понуђено да држе проповеди о хиндуистичком виђењу односа Бога и човека. Хришћански верници на Западу – католици, протестанти и следбеници осталих западних религија – упијали су њихове проповеди као кад сасушена земља упија летњи пљусак. Њих је, најпре фасцинирала кроткост и егзотичност проповедника, који су се, у примамљивом положају јоге, у беспрекорној непомичности и бескрајном миру, радосно представљали својим фрустрираним слушаоцима, западним хришћанима. Јога – стање човекове свести – осваја евро-америчке религијске просторе поступно и са лакоћом. Према хиндуистичкој религији, насталој у долини Инда 1500 или 2000 година пре Христа, или више, чак, јога је једини начин да се човек ослободи бескрајног циклуса рађања и умирања. Она је важан детаљ човекове потраге за “унутрашњим сазнањем” и кармом – наградом или дугом – које је душа нагомилала својим добрим или рђавим делима у току пређашњих живота и који одређују облик наредне реинкарнације душе у неком другом организму. Одређује срећан или несрећан ток живота следећег телесног бића у који душа, чином рођења, улази. Верник мора проћи кроз низ реинкарнација – рађања и умирања – да би се спојио са Богом. Или да би постао Бог. Јога је један од начина тога постигнућа.

Будизам је настао хиљаду година касније. Он човеку нуди исто, али на друкчији начин. Циљ човеков није да постане Бог у физичком смислу, већ да Бога доживи. То се постиже стањем нирване. До ње се долази понављаним реинкарнацијама када свака од њих представља награду за претходну реинкарнацију. Сама нирвана схвата се као губљење себе, односно као ослобођење од патње. И хришћанство трага за путевима ослобођења од патње. Човека у његовом животу, што је признала и хришћанска догма, карактеришу две одреднице – бол у телу и патња у души. Човек је осуђен на трпљење, каже црква, јер је грешан. Трпи, каже наука, јер је несавршен. У простору између религијске обмане и научне неуверљивости које вечно стоје без одговора, простире се човеков живот испуњен тешким радом и страдањем. Њега прати песма; песма је јаук човеков између два радна такта, рекао би филозоф. Ослушните сваку песму из даљине да бисте осетили на шта подсећа!

У садржајима бурних токова реформације у шеснаестом веку и после ње, све до дана данашњих, грађанин западне цивилизације крварио је и сатирао се у име високих идеала – слободе, братства, једнакости и демократије. И када се чинило да их је коначно ослободио за себе, догодило му се да је изгубио наду. Европљанин, истина, живи под сигурним скутом државе благостања и њему достојних стандарда у свим областима живота. То се сада, у процесу колективизације народа, све доводи у питање: у заблуду нас уводи уверење да највиши квалитет живљења, бар у просторима Европе, представља задовољство располагања довољном количином намирница и представља супериорност куповне моћи над осталим делом земаљске популације. Далеко испод овога задовољства остао је живот човеков који није ослобођен страха и неизвесности. А, требало је да буде ослобођен. Европљане већ обузима стање страха, а стање неизвесности је одавно постало чињеница њиховог живота. Једнако као што и значајан део њихове стварности представља прекомерна количина лицемерја у понашању политичке елите која им такве лажи усађује у свест.ИСТОРИЈАТ ЊУ ЕЈЏА

Њу Ејџ се у Америци и у Европи зачео током шездесетих година, након дужег гостовања Битлса у Индији, лета Господњег 1969. Они су, вративши се из Индије, у својим песмама, у понашању на сцени и у животу изван сцене, уводили култ трансценденталне медитације која је захватила милионе младих и старијих особа са обе стране Атлантика. Џорџ Харисон и Џон Ленон писали су и компоновали песме – у време док су свирали заједно и после разлаза – надахнуте езотеричном “мудрошћу”, којима су масе на концертима доводили у стање дерилијума.

Битлси су отворили пут гуруима – припадницима индијске свештеничке касте – према Америци и Европи где им је понуђено да држе проповеди о хиндуистичком виђењу односа Бога и човека. Хришћански верници на Западу – католици, протестанти и следбеници осталих западних религија – упијали су њихове проповеди као кад сасушена земља упија летњи пљусак. Њих је, најпре фасцинирала кроткост и егзотичност проповедника, који су се, у примамљивом положају јоге, у беспрекорној непомичности и бескрајном миру, радосно представљали својим фрустрираним слушаоцима, западним хришћанима. Јога – стање човекове свести – осваја евро-америчке религијске просторе поступно и са лакоћом. Према хиндуистичкој религији, насталој у долини Инда 1500 или 2000 година пре Христа, или више, чак, јога је једини начин да се човек ослободи бескрајног циклуса рађања и умирања. Она је важан детаљ човекове потраге за “унутрашњим сазнањем” и кармом – наградом или дугом – које је душа нагомилала својим добрим или рђавим делима у току пређашњих живота и који одређују облик наредне реинкарнације душе у неком другом организму. Одређује срећан или несрећан ток живота следећег телесног бића у који душа, чином рођења, улази. Верник мора проћи кроз низ реинкарнација – рађања и умирања – да би се спојио са Богом. Или да би постао Бог. Јога је један од начина тога постигнућа.

Будизам је настао хиљаду година касније. Он човеку нуди исто, али на друкчији начин. Циљ човеков није да постане Бог у физичком смислу, већ да Бога доживи. То се постиже стањем нирване. До ње се долази понављаним реинкарнацијама када свака од њих представља награду за претходну реинкарнацију. Сама нирвана схвата се као губљење себе, односно као ослобођење од патње. И хришћанство трага за путевима ослобођења од патње. Човека у његовом животу, што је признала и хришћанска догма, карактеришу две одреднице – бол у телу и патња у души. Човек је осуђен на трпљење, каже црква, јер је грешан. Трпи, каже наука, јер је несавршен. У простору између религијске обмане и научне неуверљивости које вечно стоје без одговора, простире се човеков живот испуњен тешким радом и страдањем. Њега прати песма; песма је јаук човеков између два радна такта, рекао би филозоф. Ослушните сваку песму из даљине да бисте осетили на шта подсећа!

У садржајима бурних токова реформације у шеснаестом веку и после ње, све до дана данашњих, грађанин западне цивилизације крварио је и сатирао се у име високих идеала – слободе, братства, једнакости и демократије. И када се чинило да их је коначно ослободио за себе, догодило му се да је изгубио наду. Европљанин, истина, живи под сигурним скутом државе благостања и њему достојних стандарда у свим областима живота. То се сада, у процесу колективизације народа, све доводи у питање: у заблуду нас уводи уверење да највиши квалитет живљења, бар у просторима Европе, представља задовољство располагања довољном количином намирница и представља супериорност куповне моћи над осталим делом земаљске популације. Далеко испод овога задовољства остао је живот човеков који није ослобођен страха и неизвесности. А, требало је да буде ослобођен. Европљане већ обузима стање страха, а стање неизвесности је одавно постало чињеница њиховог живота. Једнако као што и значајан део њихове стварности представља прекомерна количина лицемерја у понашању политичке елите која им такве лажи усађује у свест.

ТРИЈУМФ НОВОГ ДОБА

На такав друштвени миље саткан од осећања ситих стомака, пристигли су индијски гуруи, подстакнути најпре лаковерношћу Битлса, а онда и медија, познатих личности и широких слојева обичног света. Материјализам којим се дичи Запад, створио је, према британском професору Дејвиду Маршалу, неукорењеност, бесциљност, усамљеност и распадање старих вредности. Човек је ухваћен у сатанску мрежу без заштите и наде. Без права на наду. Запао је у мистицизам, тражећи скровиште ђавола у којем ће, заједно са њим, медитирати, очекујући долазак Спаситеља.

Њу Ејџ је освојио све области људскога рада – универзитете, средње и основне школе, научне установе, крупни бизнис, индустријске колективе, министарства, политичку елиту, војну структуру, банке, медије, културне институције, издавачке куће, телевизију, државну администрацију, филмску продукцију, обичан свет и –музику... Еминентни британски виолиниста Јехуди Мењухин, изјављивао је да Њу Ејџ у његовом животу има приоритет над музиком. У америчким школама деца се наводе на веровање да су она савршена божанска бића. Наставници их уче да она нису, како то хришћанска религија тврди, грешна бића, да није неопходно да се добротом и радом искупљују од греха, већ је довољно да постану поводљива. Поводљивост и лаковерност, учи их Њу Ејџ, основа су људске природе, што је психоанализа, и у одсуству Њу Ејџа, давно потврдила. Само у стању поводљивости духови могу овладати њима. У космосу, дакле, у којем мисле да ће се, на крају свога живота, преселити.



Поводљивост и послушност полови су истога координатног система чија је садржина потпуно ослобађање од мишљења. Многе крупне компаније у Америци и у Европи увеле су јогу – медитацију – на радним местима како би се “појачали људски потенцијали”, побољшала техника продаје и радницима омогућило да се одбране од стреса. Часопис “Форчен” објавио је списак од 500 америчких врхунских компанија у којима се организују семинари јоге са циљем развијања “људских потенцијала”. Компанија Пасифик Бел инвестирала је 173 милиона долара за семинаре који садрже елементе окултизма којим се људима испира мозак. На истој листи су НАСА, Форд, Џенерал моторс, Ај-Си-Еј, Ај-Би-Ем, Боинг, Сингер, Бенк оф Америка и мноштво других компанија.

Социолог Волтер Мартин закључује овај досије ставом да су на овај начин окултне силе добиле приступ америчкој економији. Он објашњава да се исте технике примењују према пацијентима на клиникама, према службеницима у министарствима, међу цариницима, потом у армији, у морнарици и у авијацји и међу “плавим береткама” (снаге УН)... Волтер Мартин објашњава да се радници таквим техникама на сеансама, које се обављају у току радног времена, ослобађају мишљења која се, затим, успешно замењују стањем послушности.

Аналитичари Њу Ејџа уверавају да покрет одлучујуће утиче на смер политике Сједињених Држава. Роналд Реган који је Америком владао осам година – између 1980. и 1989. – све одлуке доносио је по савету своје супруге Ненси, а она је, као пупчаном врпцом, била везана за Џоан Квингсли, познатог америчког астролога и веома утицајну особу Њу Ејџа. У својој књизи “Шта каже Џоан”, госпођа Ненси тврди да је споразум о ограничењу нуклеарног оружја који је Реган потписао са Михаилом Горбачовом обављен по њеном савету. Нова ера мира у свету, каже, њена је заслуга. Она је одредила и дане Реганове операције тумора на носу и полипа у цревима. Свет је био задовољан вођом који је једну руку држао на нуклеарном обарачу, а другу на кристалној кугли једне америчке врачаре. Једнаке заслуге за мир приписује себи и Џорџ Буш, старији, амерички председник после Регана, на крају рата у Персијском заливу. И он је један од значајних следбеника Њу Ејџа и први је после распада совјетске империје поменуо нови светски поредак на Светској конференцији о планети земљи у Рио де Жанеиру, престоници Бразила. Бил Клинтон је у обе своје предизборне кампање уверавао Американце како одржава окултну везу са Елвисом Прислијем.



У свести западног човека угнездило се осећање о новом светском поретку чије се остварење спроводи кроз садржаје глобализације – реформа Уједињених нација, нови облици деловања Светске банке и Међународног монетарног фонда, реорганизација Светске трговинске организације, стварање Економске и монетарне уније Европе, Партнерство за мир, нова доктрина деловања НАТО-а... Из ове владајуће структуре идеја Њу Ејџа транспонована је до широких слојева – до бирача, који су методолошки већ припремљени за ДОЛАЗАК – Месије или Вође – који свету треба да одреди нови, друкчији смисао живота. Преображење и реинкарнација су основни облици тога смисла. Према Галуповим истраживањима

----------------------------------------------------------------------------

58 одсто америчких грађана верује у Њу Ејџ, а једна четвртина – 60 милиона њих, већ се укључило у овај покрет,

---------------------------------------------------------------------------

припремајући се за глобалне промене света на планети. Промене се више не тичу ни људског греха, ни његове доброте. Не тичу се ни молитве, ни праштања. Не тичу се свести, ни одговорности. Оне су надишле атмосферу Хладног рата, надишле су болећивост левичарства, сексуалну револуцију... Укинуле су комунизам и човечанство ослободиле Црвеног октобра и могућности светске револуције.

Западњачка варијанта јоге, пише професор Дејвид Маршал, аутор књиге “Њу Ејџ”, примамљује десетине милиона људи у мрачни свет окултних (тајанствених) активности које растачу људски разум и пробљавају човекову душу. Истоветно мишљење о Њу Ејџу износи и професор Кенет Вејд. Он тврди да овај покрет, као основа новог светског поретка, не придаје значаја људском животу и да ће допринети да се у западњачкој цивилизацији трајно поткопа поштовање људског живота и осталих вредности и нађу изговори за оправдање појединачних злочина и масовних убистава. Чарлс Менсон, манијак који је наредио убиство глумице Шерон Тејт и њених пријатеља и дубоко био укорењен у покрет Њу Ејџа, изјављивао је да је достигао стање свести изнад морала и да му је стога било дозвољено да убија.



Нови светски европски поредак нуди свету нови живот, нови облик евангелизације, какав је европским народима натурао Адолф Хитлер. Британски професори, на чијим се универзитетима зачео Њу Ејџ, у жељи, ваљда, да оправдају све што се на њиховим и другим просторима Европе и Америке чини човеку, одговорност преваљују на Исток. Дејвид Маршал пише како је на Светском хиндуистичком конгресу 1979. председавајући Конгреса изјавио: “Наша мисија на Западу постигла је фантастичне успехе. Хиндуизам постаје доминантна религија у свету и крај хришћанства се приближава.” Професор је занемарио само “ситну” појединост: покретом Њу Ејџ не управљају више, индијски, већ амерички и европски гуруи, са седиштем у најутицанијим друштвеним, економским, политичким и културним институцијама западног света. Седе гуруи – преваранти, снујући, у укоченој пози трансценденталне медитације, колективна самоубиства својих следбеника. Снују их, не у име догме. Нити у име Бога, већ зарад сопствене промоције. Међу хришћанима је све мање помена на Исуса Христа, а све више наде у Маитреју, месију – ни будистичког, ни хришћанског – који се, од Калифорније до Аљаске и од Медитерана до Северног и Балтичког мора, очекује на размеђи измеду Другог и Трећег Христовог миленијума. Наша епоха је обележена надирањем сурогата хришћанске религије.

(из књиге Западно од Оријента)