Постојање Бога
Људски ум није у стању да сам по себи сазна Истину Божију. Будући да је Бог "нематеријалан", не може бити никаквих научних или математичких доказа којим би се могло доказа-ти да Бога има. Вера у Бога захтева чин наше воље да верујемо. То је разлог због кога постојање Бога неће никада бити у потпуности доказано нити, пак, оповргнуто. Човек мора у свом животу да се служи духовном способношћу вере. То је у складу са Божијом бескрајном Премудрошћу: човек мора да се служи својом духовном природом да би познао Бога, Који је Дух. А шта је вера? Вера је љубав.
Вера може бити описана као здружени напор ума (разума), срца (осећања) и слободне воље усмерен на разумевање онога што је самом уму недоступно.
Јован (Сергијев) Кронштатски, руски мистик са краја XIX и почетка XX века, пише следеће:
"Вера је убеђеност у духовну истину, у Оно што Јесте, то јест у Бога; убеђеност у постојање духовног света са свим његовим атрибутима; убеђеност која је слична нашој убеђености у постојање материјалног света са свим оним што му припада"".
У истинској вери, која је љубав, ми почињемо да се приближавамо Творцу. И заиста, савршеност смисла који се пројављује у физичком свету открива нам сву премудрост Творца.Човеку се, кроз сагледање Творчеве творевине - природнога све-та, открива Ум који стоји изнад козмоса. Зашто птице с јесени лете на југ? Шта је то што нагони сунцокрете да се окрећу за сунцем да би упијали живодајне сунчеве зраке? Ко подиже читаво дрво из маленог семена које лежи у прашини? Лепота творевине објављује Лепоту Творца, Који надилази свако људско схва-тање. Природа је икона Највећега Уметника. Планине, мора, реке и сва жива створења величају Онога Који их је створио.
Душа човекова по својој природи трага за истином, трага за Богом. Она, посматрајући творевину, у њој може сагледати лепоту и премудрост, које собом откривају саму Истину Божију и Самога Творца. То је начин на који човек може осети-ти Бога. Међутим, потрага за Богом се не завршава тим осећањем Бога, она се наставља јер душа човекова жели лично да унозна Бога.
Атанасије Велики, светитељ које је у IV веку живео у Египту, овако описује први корак у човековом познању Творца: "... Јер, какве користи од постојања за створење ако оно не позна Онога Који га је створио? Како људи могу бити разумна створења ако немају никаквога знања о Речи и Уму Творца, кроз које су примили своје биће? Када не би имали знања о земаљским стварима, они не би били ништа бољи од животиња. Зашто би Бог уопште створио људе, ако Му намI ера није била да људи могу да Га познају?. [1]
Схвативши да је људско сазнање несавршено и ограничено људи су почели да чекају откривење Истине, које би дошло непосредно од Бога. И тада се навршило време да Бог открије пуноту истине.
[1] Свети Атанасије Велики, „О Оваплоћењу“, Академија Светог Владимира, Њујорк, стр. 38 Откривење
По недокучивој премудрости Творца, тајне стварања света биле су откриване Пророцима Божијим, почевши од ста-роизраиљског пророка Мојсија (који је живео око 1550 година пре Христа). Пророк Мојсије је, примивши од Бога откривење Истине, повео народ свој Израиљ и свеколико човечанство ка богопознању. Реч "Израил" значи - "видети Бога".
Прави Израилац јесте онај који "види" Бога. Историјски, народ Израил је била група људи која је следила откривења, што их је Мојсије примио од Бога. Судбина старозаветног Израила[1] је - у једном ширем смислу - била слика односа свих људи са Богом.
Пророк Мојсије је од Бога био изабран да буде вођа свог народа, који се у то време налазио у египатском ропству. Он је као беба био остављен у корпи на обали Нила. Ту га је, по Божијем провиђењу, пронашла фараонова кћи и подигла у царској палати као свог сина. Када је већ био старац, од својих осамдесетак година, добио је непосредну заповест од Бога да изведе свој народ Израиљ из Египта, не само из физичког ропства, већ и из тамнице духовнога ропства. Тако је Израиљ, а у њему и читаво човечанство, започео потрагу за слободом, како физичком тако и духовном.
Мојсије је, као пророк Божији, након тога, на гори Синају, у дубини египатске пустиње, примио од Бога заповести или законе Божије. То су биле заповести које је Творац дао Својим људима, палим у бездане безакоња и пропадивости, да би они изнова могли имати приступа непропадивости и савршенству, које су претходно изгубили. Ове богонадахнуте заповести су постале морални закон за све људе, закон живота заснован на љубави према Богу и ближњима.
Пре Мојсија и осталих Пророка Божијих, човечанство се вртело унутар безизлазног круга испразних философија и сујеверја.
Ако постоји Ум који је изнад творевине, зар онда није било логично да ће доћи дан када ће та премудрост просветлити људски ум? И зар није било логично да ће Бог, Који је савршен у Својој Премудрости, једнога дана открити Себе Својој творевини?
Мојсију је био дат први кључ којим су откључана прва врата друтога света, чиме је људима отворена могућност предокушања поновног сједињења са Богом. Божанска откривења дарована Мојсију омогућила су да људи учине нови корак према познању Божије Истине. После Мојсија долазе пророци Данило, Јеремија, краљ Давид и Исаија који најављују да ће доћи "Помазаник" Божији који ће открити пуноту Божије Истине. Они пророкују да ће тај "Помазаник", који ће потпуно открити Божију Истину на земљи, у исти мах бити и "Месија" или "Спаситељ", Онај Који ће спасти човечанство од робовања физичкој и духовној смрти.
Пророк Исаија, Богом надахнут, говори: "Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којему је власт на рамену, и Име ће му бити: дивни Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез Мира. Без краја ће расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његовоме да се уреди и утврди судом и правдом од сада до века. То ће учинити ревност Господа над војскама" (Иса. 9, 6-7).
Старозаветни Израиљци су Исаијино пророчанство тумачили искључиво на земаљски начин: очекивали су "Помазаника" који ће доћи у слави великој да, као земаљски цар, заседне на престо Давидов. А сам Давид - који није био само земаљски цар, већ и пророк Божији - пророковао је о доласку "Помазаника" овако: "Доћи ће Бог наш (видиво), и не у тишини" (Иса. 50,3).
Тврдити да ће Бог Творац доћи на видиви начин била је потпуно незамислива тврдња, која се касније показала као истинито пророштво о васпостављању поновне заједнице овога света са другим светом, тј. Царством Божијим, јер ће Бог, нематеријални (невештаствени) и невидиви, убрзо постати и материјалан (вештаствен) и видив - као лични Бог.[2]
На основу ових и многих других пророштава Израиљци су нестрпљиво очекивали долазак Цара Израиљског, "Помаза-ника" који би повео народ Израиља и ослободио читаво човечанство. Било је појединих религиозних група, као што су то на пример били Есени, које су потпуно напуштале овај свет и – у затвореним аскетским заједницама у дубини пустиње - чекале Помазаников долазак.
Најтајанственије пророштво дошло је од богонадахнутог пророка Исаије: "Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил" (Иса. 7,14).
Реч "Емануел" у преводу са старојеврејског значи - "Богје са нама". Тврдња да ће девојка (девица) затруднети и родити дете које ће се звати "Бог је са нама" је била претешка за многе, јер несавршени људски ум није могао да разуме и схвати чињеницу да Бог може да постане дете кроз чистоту девичанске утробе. Зато је ово пророштво многе векове представљало недокучиву тајну за људе.
Последњи у низу старозаветних Пророка био је онај чији је долазак пророковао још пророк Исаија. То је био пророк Јован (Крститељ и Претеча), последњи Пророк који је пророковао свету пре доласка "Помазаника" Божијег. Јован је одрастао у пустињи, живећи у потпуној чистоти. У зрелим годинама, вратио се из пустиње као онај који се непосредно срео са Богом. Живео је постећи и молећи се Богу, проповедајући изгубљеним људима да је Царство Божије близу. Јован је био глас који је припремао свет за долазак Бога, Који је требало да дође на видиви начин.
Многи људи су долазили пророку Јовану Претечи да би чули његову проповед и он им је говорио: "Ја вас крштавам водом за покајање, а Онај што долази за мном, јачи је од мене: ја нисам достојан Њему обуће понети; Он ће вас крстити Духом Светим и огњем" (Мт. 3,11). Исаија је, много векове пре тога, пророковао о пророку Јовану Претечи и о доласку Спаситеља, говорећи:
„Глас који виче у пустињи: приправите пут Господњи ... И јавиће се слава Господња, и свако тело ће (је) видети" (Иса. 40, 3, 5).
И све ово би испуњено у смирењу и сили.
[1] Када се говори о "Изабраном народу" треба скренути пажњу да ни у ком случају не би требало мешати старозаветни, мојсијевски Израил, ондашњи "Изабрани народ", са даиашњим Израелом, Јеврејима талмудског јудаизма, нити са секуларно-атеистичким Јеврејима, како то, по незнању, чини већива западних „хришћана“, али и немало Православаца. Од Христа - од Његовог Оваплоћења, Крста, Васкрсења, Вазнесења и Педесетнице - Црква Христова, Народ Цркве, Народ Божији, тј. Хришћани јесу, до краја времена, Нови Израил, нови боговидци и богоносци, нови Изабрани Народ Божији, Народ од Бога избран да кроз Цркву као Тело Христово учествује у тајни Оваплоћења, Крста и Васкрсења, народ који верно чека Други долазак... Христов, који чека "васкрсење мртвих и живот будућега века". Изабрани народ је, дакле, онај народ преко кога Бог пројављује Своју вољу о свету и историји, а то је, од Христа до краја времена, Црква Христова, јер једино она, и нико други, чека Други Христов долазак, други и коначни долазак јединога Месије, јединога Спаситеља. Зато није правилно говорити о "јудео-хришћанској" традицији, јер су Хришћанство и јудаизам (после Христа) две супротне вере и два супротна изабранства, већ је правилно ту традицију звати старозаветно-хришћанском (новозаветном) традицијом, зато што новозаветни монотеизам, откривен у Оваплоћеном Богочовеку Христу као вера у Свету Тројицу, јесте нспуњење старозаветног мојсијевског монотеизма.
[2] Бог Спаситељ у Личности, Бог Спаситељ као Жива Личност, а не више Бог као идеја или као религијски закон или као гневни Судија 8прим.прев.)
Оваплоћење
Баш онда када је свет помислио да је Бог мртав, Бог постаје плот (тело),[1] постаје човек. Када је човек помислио да се коначно"ослободио" окова сопствене савести и заувек ишчупао из загрљаја Живога Бога, тај наизглед далеки и безлични Бог се оваплотио, постао личан и доступан: Бог је постао Човек, Бог је постао Личност.
Месија, Син Божији, родио се од чисте девојке, Дјеве Марије, да би се тиме открило Његово божанско порекло. У томе се открила савршеност Божијег Оваплоћења (рођења у телу): да би Бог, Који је Сав Пречистота, постао тело, требало је најпре да као човек уђе у овај свет кроз пречисту девичанску утробу Дјеве Марије, која беше пореклом од цара и пророка званог Давид, као што је и било проречено.
Тај Човек - Коме је Сам Бог био Отац - звао се Исус Христос. "Исус" значи - Спаситељ, а Христос значи - "Помазаник" (Божији).
Тако се Бог јавио на начин који потпуно надилази људ-ски ум: родио се из девичанске утробе и испунио сва пророштва.
Христос Богочовек[2] је од рођења био савршен Човек и живео као савршен Човек у несавршеном свету, страдајући од рођења Свога до смрти Своје као и сваки други човек. Када се навршило богоодређено време, Христос је престао да се бави дрводељством и почео свету да објављује благовест Свога Оваплоћења и Своје богочовечанске мисије. Тако је Бог Творац дошао Својој творевини и открио Истину у њеној пуноти.
Свака Христова реч је била непогрешиво и савршено откривење истине о бесмртности људске душе, о животу после смрти, о физичком и оном другом свету (Царству Божијем), о рату и миру у духовном животу, о Богу као апсолутној Истини. Христос је пророчки говорио о томе да ће Га свет, коме је дошао да подари живот вечни, одбацити.
Христос је пророчки говорио о Својој смрти - смрти коју ће као Бог морати да претрпи од оних које је створио. Бог је постао човек, страдао као човек, открио човеку Пут, Истину и Живот, а затим умро на Крсту, испунивши тиме најсавршенију од свих истина - Истину Божије Љубави.
Човечанство је - пре Христовога доласка - било крајње отуђено од Бога. Чак и они који слушаху Пророке немаху ништа друго до огранично знање о Божијој Истини, јер људима још увек није било дато пуно откривење нове заједнице са Богом, до које ће доћи тек кроз Божије Оваплоћење. Чак ни богооткривени Закон није могао да утоли духовну жеђ човекову. Људи су заборавили две прве заповести: заповест љубави према Богу и заповест љубави према ближњима. Људима је био потребан живи пример праве љубави према Богу и према ближњима. Људима је било потребно да чују истину о бесмртности душе и о постојању другог, Божијег света. Људима је било потребно да се поновно сједине са Богом.
[1] Отуда и појам „Оваплоћење“, као један од кључних богословских појмова хришћанске вере (прим.прев.)
[2] Богочовек значи: и Бог и човек у исто време и за сва времена. Христос је пун и цео Бог Који је постао пуни и цели Човек, примивши све људско осим греха. Син Божији в Син Човечији - Једини "Нови под сувцем", једини Бог Спаситељ Који је постао човек да би човек могао да постане бог по благодати Божијој. Син Божији Који вас је усиновио - да сваки човек може да постане син Божији и ми смо сви "браћа Господња", јер је Христос ваш Брат. И нико не узвиси човека толико као сам Бог (прим. прев.).
Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут
Нема коментара:
Постави коментар