Новомученици руски Јеротеј и Серафим
Ево кратког описа живота и страдања монаха Серафима и његовог блиског пријатеља, епископа Јеротеја. Они су живели у крвава времена, када је Руски народ страдао под ударима разорног и богоборног комунистичког режима. Преко шездесет милиона невиних људи побијено је због своје вере у Бога Живога. Хришћани су били проглашени за "народне непријатеље" и зверски истребљивани. Но, Црква од Христовога времена трпи прогоне и ти прогони се настављају и данас.
(Будући јеромонах) Серафим се родио 1897. Атмосфера која је владала у његовој породици била је врло слична атмосфери коју је чувени руски писац Фјодор М. Достојевски описао у свом роману "Браћа Карамазови". Серафимов отац је био површан човек, који је од своје младости водио распусан живот, због чега је непрестано долазио у сукоб са својом супругом, Серафи-мовом мајком. То је доводило до непријатних сцена, које су читаву породичну атмосферу чиниле тешко подносивом.
Све ово је веома потресало изузетно осетљивог дечака Серафима. Он је схватао да је његов отац потпуни роб страсти. Будући да није желео да живи на тај начин, Серафим је почео да се бави јачањем своје воље. Неко време се бавио јогом, али га то није задовољило. Касније је почео да чита списе Светих Отаца, који су га подстакли да почне да води строг начин живота. Почео је да спава на голом поду. Често је путовања до Валаамског манастира да би тамо утолио жеђ своје богожедне душе.
У међувремену, страшни ветрови револуциЈе однели су у смрт Серафимовог оца и мајку. У то време Серафим је срео свог будућег блиског пријатеља младог епископа Јеротеја. Епископ Јеротеј је убрзо рукоположио Серафима за јеромонаха. Тако је Серафим започео свој кратки живот слуге Божијег. Богоборна револуција је у међувремену, све више добијала на свом сатанском замаху, убијајући стотине хиљада верника, свештеника, монаха и епископа.
На једном од својих путовања, отац Серафим је био ухапшен као "народни непријатељ" и подвргнут уобичајеном мучењу коме је богоборна комунистичка власт подвргавала Хришћане Серафимо здравље је - што од мучења што од затворских услова - било потпуно нарушено те је добио и туберкулозу. На крају су га пустили из затвора "да умре код куће", што се убрзо и десило. Јеромонаха Серафима је, на самртној постељи, његов блиски пријатељ епископ Јеротеј постригао у велику схиму, која гоедставља највиши степен на лествици монашког усхођења ка савршеном хришћанском животу. Великосхимник Серафим је тмп само пвадесет и шест годнна када се упокојио. Један његов оођак на следећи начин описуЈе Јеромонаха Серафима: "Имао је дубоке, тамноплаве очи, у којима је сијао сјај, који није био од овога света.“
Серафимов блиски пријатељ, епископ Јеротеј је био први мученик Руске катакомбне Цркве, који је пострадао за чистоту и слободу Цркве Христове. Епископ Јеротеј је био познат и омиљен међу верницима Његова једноставност и његово одбијање да се потчини безбожним комунистичким властима одвели су га ка мученичком венцу.
Маја 1928. издао га је један његов "пријатељ", откривши властима Јеротејево скровиште. Када су бољшевици дошли да га ухапсе скупило се много људи који су хтели да спрече да епископ Јеротеј буде ухапшен. Међутим, они који су дошли да ликвидирају убили су га на лицу месга, пуцајући му у главу.
Тај пуцањ је означио почетак новог круга гоњења истинољубаца Божијих. Шездесет Свештеномученика руских
Прича која следи јесте сведочење очевица о шездесет руских Хришћана-Новомученика који су пострадали од безбожних комуниста, остајући - и пред лицем смрти - непоколебиви у својој хришћанској вери. Ево те приче:
"Тридесетих година пропутовао сам читав Сибир као члан научне експедиције. Пут којим смо се кретали налазио се у потпунрј дивљини у којој није било насеља, осим конц-логора. У бројним конц-логорима широм Сибира владао је стравични ужас. Људе су тукли, мучили и убијали без икаквог разлога. Било је то време тираније атеистичке совјетске државе над Русијом.
Животни услови у логорима су били ужасни, у баракама је било од шездесет до осамдесет људи, који су спавали у два реда дрвених кревета. У случају да логораш није испунио своје дневне дужности, логорски стражари су имали право да са њим учине шта им је воља. Људи су масовно умирали од глади и хладноће.
Била је јасна и тиха ноћ над долином. Док будем жив нећу заборавити ту долину. Увек ћу је се сећати! Жалосно људско јечање нас је пробудило из слатког јутарњег сна. Скочили смо на ноге и видели у даљини групу људи, која се кретала у нашем прав-цу. Због жбуња је било тешко видети шта се тачно догађа.
У групи је било шездесет логораша. Када су нам при-шли ближе видели смо да су потпуно изнемогли од глади и претераног рада. Сваки је био везан конопцем око груди: вукли су саонице - саонице у јулу! На саоницама се налазило буре пуно људскога измета. Тачно смо чули шта је један од стражара командовао: „Лези доле и не мрдај!“. Јама је већ била ископана. Тих шездесет мученика су били руски свештеници.
У тихо јулско јутро, јасно смо чули слабе гласове тих свештеника-новомученика. Убице су, на ивице јаме, једном по једном свештенику, говориле следеће: 'Куцнуо ти је судњи час. Реци нам - има ли Бога или не?'. Сваки од тих Мученика одго-варао је одлучно и непоколебиво: 'Да, има Бога!'.
Зачуо се први пуцањ. Седели смо у шаторима, а срце је хтело да нам искочи из груди... Затим се зачуо други, па трећи, четврти, пети пуцањ... Убице су доводиле једног по једног све-штеника на ивицу јаме и постављали следеће питање. „Има ли Бога?“. Шездесет пута се чуо исти одговор: 'Да, има Бога!". Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут
Нема коментара:
Постави коментар