Богодступништво
"Бог је мртав...".[1]
Бог је умирао у срцима људи од када је настао овај свет. Како је историја одмицала, људи су западали у све горе и горе стање. Кретање историје је, уствари, било кретање ка полаганој смрти Божијој у срцима људи. Нихилисти би рекли да је то било кретање ка уништењу света. То је наше порекло, нас као деце рата. Ми смо рођени у безданим водама богоодступништва и одгајани смо да се утопимо у тим водама, и наше безбројне сузе се вавек мешају са тим страшним океаном.
Та потопна киша богоодступништва почела је да пљушти по овом свету у онај дан када је Каин убио свог брата Аве-ља. Када је египатски фараон бацио Изабрани народ у ропство, плач робова који се чуо, одјекивао је са дна океана човековог богоодступништва. Када је грчки философ Сократ, због истине, драговољно испио чашу смрти, његове речи су се, такође, утопиле у води тог отровног океана. Али, када је Христос био разапет, Његове Сузе и Крв су занавек надмоћале тај океан богоодступништва.
Нерон, цар римскога света - који се, у првом веку после Христа, називао "читавом цивилизацијом" - полудео је једнога дана и у свом лудилу почео да бесни против оних који су трагали за Истином и волели Истину, против Хришћана. Цар Нерон је свирао харфу, гледајући како његови људи, по његовој заповести, спаљују царски град Рим. Стојећи на балкону своје палате, Нерон је гледао пламен силнога пожара и слушао крике свога народа, и настављао да свира своју харфу. У тим тренуцима воде људскога богоодступништва почеле су да испаравају, а њихова пара спрометнула се у пламен Нихилизма. Најстрашније од свега јесте то што се та песма нихилистичког лудила пева до данас, са тим што су се звуци Неронове харфе данас претворили у потпуну и наказну дисхармонију. Неронова песма је била почетак суноврата западне цивилизације.
Тај суноврат је убрзан великим Расколом из 1054. када је западна цивилизација отпала од хришћанскога Истока, од Цркве. Западни део света је овим расколом ушао у "мрачно доба", доба крвавих Крижарских ратова,[2] доба Ренесансе и њене обнове паганизма. Човек је почео да поставља свој несавршени ум на место "умирућег Бога". Наука је заменила хришћанску духовност, а овај свет је замрачио небо над собом и човеков рат против Бога је почео да бива све немилосрднији.
Преживели смо векове холокауста над Богом и самим собом и данас једва да смо још живи. Преживели смо Волтерову и Русоову философију, и били сведоци крвопролића које је иза-звала њихова философија у Француској револуцији. Видели смо како "Нови поредак" руши стари хришћански поредак и хриш-ћанску традицију.[3] Видели смо Дарвинове идеје и како људи масовно прихватају те његове идеје као нову религију. Видели смо одсеве Дарвинових идеја у очима Карла Маркса док је, ин-спирисан Дарвином, узвикивао: "Идеја Бога мора бити уништена". Марксов зет је сажео философију тога времена у реченицу: "Дарвиново Порекло врста лишило је Бога Његове улоге Творца органскога света". [4]
Лењину и Стаљину су, потом, били дати кључеви "царства" овога света. Стаљин је био ученик богословије када су му до руку дошли популарни Дарвинови списи, после чега је извео "логичан" закључак да је човек резултат еволуцијског процеса којим влада окрутна утакмица.[5] То је философија модернога света - философија "опстанка најспособнијих". У име ове философије Стаљин је побио преко четрдесет милиона људи и то на тако окрутан начин какав историја дотад није видела.
Нешто мање од две хиљаде година од дана када је Нерон над запаљеним Римом отпевао своју песму уништења, луди пророк и философ Нихилизма са краја XIX и почетка XX века, Фридрих Ниче, поново је запевао исту песму, распаљујући исти пожар, али сада још страшнијим пламеном. Ниче је био тај који је - у својој мржњи према вери, а посебно према Хришћанству - прогласио Бога за мртвога. Ниче је тај који је разорним дахом свог усклика "Бог је мртав!" запахнуо многе који су веровали у Бога. Ниче је желео да животу гледа право у очи, и да му при том Бог не омета видик, и оно што је видео помутило му је ум. [6]
Ниче је, својим списима и својом философијом, отворио врата пакла из којих је излетео демон вере у непостојање истине. И не само то, Ниче је својом идејом Нихилизма дао дуго очекивано оправдање убиству. На почетку XX века, један човек се надахнуо Ничеовом философијом и почео да дела у складу са њом. Тај човек се звао Адолф Хитлер. [7]
Упознавши се са Ничеовом философијом - по којој инфериорнији и слабији морају бити уништени - Хитлер је покушао да оствари Ничеовог "нат-човека" кроз своју вољу за моћ, и, при том, бацио читаво човечанство на колена. Хитлер је попут Нерона, сам потпалио пожар "холокауста", у којем је, на крају, изгорео и његов сопствени народ. Он је отпочео окрутну борбу чији је циљ био да загоспо-дари светом. Он је, са том намером, започео II светски рат.
Тај рат је породио прву " контракултуру": после њега су почеле да избијају прве масовније побуне, први протести "Бит (Beat) генерације". Тада су почеле да се јављају нове врсте музике попут "џеза" и "блуза". Људи су почели да певају песме које су биле глас конфузне потраге за одговорима усред света насиља. Они су желели да живе друкчијим животом од живота којим је живео бесмислени "модерни" свет.
И крик њиховога протеста је, како се та музика разви-јала, постајао све гласнији, нарочито од тренутка када се појавила "побуњеничка" музика тврдог звука звана - "рок". То је било време у коме су "Битлси" (The Beatles- Бубе), најпопуларнија рок-група свих времена, изјављивали: "Ми смо данас популарнији од Исуса Христа".[8] Та њихова изјава сажето износи ис-тину о духу тадашњега времена.
После тога је дошао Вијетнамски рат који је породио јошједну "контра-културу" -хипипокрет. Та "контра-култура" је отишла још даље од претходне, "бит-културе", гоњена још вишим и још недефинисанијим идеалима. Хипи-покрет је својом идеологијом "слободне љубави" утро пут свим модама и покретима који су касније преплавиле крај XX века. Поколење младих данас јесте поколење разних "контра-култура": сви ти панкери, андерграундери, боди-билдери, скинхедси, хеви-металци, хи-пици, репери, гангстери, скејтери, шминкери и алтернативци јесу уствари припадници "генерације Икс" - поколења у потрази за изгубљеним идентитетом.
Сви ови побуњенички покрети имају заједнички именитељ који их све међусобно повезује. То је порука Нихилизма: заједнички крик и заједничка порука коју сви ови покрети објављују. И како време пролази, збрка се увећава а звер Нихилизма прождире младе све брже и страшније. Данашња омладина не може да избегне пламени дах и зубе те звери, који је доживотно унакажавају. Али, данас нема никога ко нас младе може унапред да упозори на опасност која нам прети од тог пламена и тих зуба, тако да ми, млади, морамо на сопственој кожи да научимо шта тај пламен и шта ти зуби јесу, надајући се да ћемо успети да преживимо то страшно учење.
Лако је рећи да ми, деца модернога доба, нисмо зара-жени историјом Нихилизма, али нас стварност оповргава, јер као напуштена деца седимо у пепелу и пустињи богоодступништва, као усамљеници који су преживели векове смрти, у којима није било никога да им покаже пут до куће, јер је све било уништено.
Фридрих Ниче, гласноговорник те "генерације Икс", својом причом "Лудак" као да даје застрашујући опис управо нашег безбожног времена и као да дефинише управо искуство данашње омладине:
"Да ли сте чули за лудака који - у ране јутарње часове - пали светиљку и одлази на трг, непрекидно вичући: "Тражим Бога, тражим Бога!". Будући да на тргу увек има много оних који у Бога не верују, масом убрзо почиње да се шири смех. "Зашто Га тражиш? Да ли зато што се изгубио?", пита га један. " Да ли је Он залутао као дете?", пита га други." Или се можда крије? Можда се плаши од нас? Можда је отишао на пут? Или је можда емигрирао?, добацују му са подсмехом. Лудак тада утрчава међу њих и почиње да их стреља погледом.
"Где је Бог?", крикну лудак. "Ја ћу вам рећи. Ми смо га убили - ви и ја. Сви ми смо ми богоубице. Али, како учи-исмо то? Како бесмо у стању да испијемо море? Ко нам даде сунђер да обришемо читав хоризонт? Шта учинисмо када ову земљу ослободисмо њеног сунца? Где се то сунце сада на-лази? Куда ми сада идемо? Удаљавамо ли се то ми од свих сунаца? Зар се ми уствари непрестано не суновраћујемо? Тамо-амо, унапред-уназад, у свим правцима? Има ли ичега горе и ичега доле? Зар не пропадамо као кроз бескрајно ништа? Зар не осећамо дисање празних простора? Није ли све хладније и хладније? Није ли око нас ноћ и не пада ли непрестано све већа и већа ноћ? Зашто онда да изјутра не палимо све-тиљке? Зар не чујемо буку коју дижу гробари, сахрањујући Бога? Зар не осећамо већ задах Божијега распадања? И богови се распадају, зар не? Бог је мртав. И ми смо ти који смо га убили. И како ћемо се ми, убице над убицама, утешити? Оно најсветије и најмоћније што је свет икада имао, искрварило је сада под нашим ножевима. Ко ће спрати ту крв са нас? Има ли воде која нас може опрати? Које службе искупљења и које свете обреде да измислимо? Није ли вели-чина нашега дела превелика за нас? Зар не морамо и ми сами постати богови да бисмо постали достојни величине тог дела? Јер, никада на земљи не беше већега дела, и ко год се после нас роди, захваљујући том делу, биће учесник више историје него што је сва историја пре тога дела". Ту лудак заћута и погледа у оне који су га слушали. И они стајаху без гласа, гледајући га запањено. Он, ко-начно, баци светиљку на земљу, разби је и оде..."
Данашња омладина, такође, готово лудачки трага за Богом, али се овај свет подсмева невиности њене младости, говорећи: "Зашто Га тражите? Да ли зато што се изгубио?".
И млади бацају светиљку своје чежње на земљу и одлазе...
[1] Фридрих Ниче. „Воља за моћ“, том први, Сабрана Дела Фридриха Ничеа, Њујорк, Макмилан КОмп. 1909. стр.6
[2] Намерно смо се у преводу користили појам "крижари", а не крсташи. Кри-жари су бвлв припадници средњевековних папско-освајачких војски, које су, наводно, ишле да ослобађају Христов гроб од неверника, а уствари вршиле немилосрдне нападе и освајања територија православног Византвјског царства в других православних краљевстава, брутално рушећи, пљачкајући и оскврњујући православне цркве и светиње... Западни крижари су, чак, 1204. привремено срушили и само Византијско Царство, када је - по речима једвог западног всторичара - "дошло до пљачке какву свет није видео од пада Рвма 476." - а по злу је, у историји, остало чувено и оскврњење Часне Трпезе саборног храма Свете Премудрости (Софије) у окупираном православном Константинопољу, који починише западни "витезови". Прави крсташи, тј. они који се боре под знаком Крста Часног а за Слободу Златну јесу православни хрвстољубиви војници. Тако су заветни Срби од Бога добили послушање да буду чувари Крста Часног и Слободе Златне у истории. Западнохришћански, папски криж је, нажалост, мвого пута у историји, од Средњег Века па све до ваших дана, ратовао и ратује против православвог Крста Часног {прим. прев.).
[3] О.Серафим Роуз „Нихилизам“, издање Братства Светог германа, Платина, Калифорнија, 1994. стр.92
[4] Види Пол Лафарг, Социјализам и интелектуалци
[5] Ричард Вумбрант „Маркс и сатана“, Кросвеј Букс, Вестчестер, стр. 85
[6] Немачки филкософ Фрифрих Ниче је свој побуњенички живот окончао у душевној болници, у потпуном помрачењу ума, а једина „животна“ разонода му је – по сведочењу болничког особља установе у којој је био смештен – била да са прозора своје болничке собе, свакога дана у тачно одређено време, немо посматра у даљини воз који је туда стално пролазио. (прим.прев.)
[7] Постоји податак да је Адолф Хитлер Мусолинију лично поклонио једну Ничеову књигу.
[8] То су речи Џона Ленона, лидера „Битлса“ који је ту своју, планетарну популарност, платио главом, јер га је – само десетак година касније – 1980. на улици револверским хицима усмртио поремећени обожаватељ (прим.прев.)
Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут
Нема коментара:
Постави коментар