субота, 13. новембар 2010.

Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна,, Нови светски поредак

Ништа више није шокантно



Живимо у свету који је обујмљен паклом. Следимо заповести "духа времена" и налазимо се у "деветом кругу".

Медији су нас научили све о сексу, дроги и насиљу.

Прошли смо кроз курс Нихилизма и дипломирали на факултету деструкције.

Старогрчки философ Аристотел је рекао: "Школа и образовање служе да би млади научили шта треба да воле, а шта не". А нас данас уче да мрзимо Бога.

Уче нас да је наш циљ да успемо у овом свету и да, на тај начин, отпаднемо од Небеса. Ничеову философију самоубиственог лудила су уврстили у "обавезну лектиру"[1] за младе, дајући тиме оправдање богоубиству. Уче нас да је живот немилосрдна утакмица и свима нам дају безличне бројеве уместо личних имена.

И да иронија буде већа, живећи у складу са оним чему су нас учили у инстуитуцајама овога света, ми изнова бнвамо институционализовани и смештени или у тапацирану собу или у затворску ћелију, и опет нам дају наш број.

Један од водећих учитеља у овој школи деструкције зове се "револуција". Тај учитељ тврди да је против "система", али у стварности тај противник "система" и сам јесте највећи слуга "система".

То је суштина савремене револуционарне[2] прелести: наша наводна побуна против "система" се сама претвара у најгори могући систем.



[1] У многим образовним сиситемима дела Ф.Ничеа представљају обавезну средњешколску литературу.

[2] Када говоре о "револуционарности" западне омладине, аутори мисле не само иа њихово често политичко левичарство (заношење марксизмом и социјализмом, давање подршке комунистичким револуционарннм покретвма широм света...), већ пре свега на духовно, онтолошко левичарство читаве западне цивилизације, које млади пројављују кроз секуларну "побуну" против секуларних ауторитета цивилизације тј. лажности секуларизоване "традиције", породице, друштва, напретка, успеха... Но та се побуна, будући искључиво људска, на крају, по правилу, уклопи у "систем" против кога се бунила и постаје саставни део озакоњене цивилизацијске побуне против истине и живота, против Бога Живога... (прим. прев.)



Нови светски поредак



Револуција је у крви модерног човека, она све јаче куца у његовом срцу, постајући све више његово друго срце. Циљ револуције је, као што је Ниче објаснио, стварање "потпуно нових услова епистенције". [1]

Резултат нихилистичког и анти-теистичког[2] рушења старог хришћанског поретка јесте концепт „Новог доба" (New Age), које треба да буде "ново" у апсолутnом, а не у релативном смислу.

Хитлер је запалио пожар холокауста у потрази за "новим светским поретком" који је, на крају, спалио и њега и његов народ. Укратко говорећи, нихилистичка револуција, подигнута ради рушења ауторитета и поретка, увек и сама постаје нова институција - Нови светски поредак. "Нови светски поредак" настаје из данашњег цивилизацијског "система, а тај "систем" су млади већ једном одбацили. Али, ако ис-тински одбацујемо "Нови поредак" или тзв. "небо на земљи", онда морамо истински одбацити и Нихилизам. Морамо то учинити иако нас институције, које су нас лишиле Бога, уче сасвим супротно.

Цивилизација деструктивног Нихилизма која је, кроз револуцију, утабала пут "новом поретку" рађа оно што ће бити коначна провала терора, а то је - дух антихриста.

И опет се на духовној сцени историје појављује Ниче, који узима харфу и почиње да свира песму свог нихилизма, проглашавајући себе за "антихриста". Само неколико деценија после Ничеа популарна панк-група "Sex Pistols" (Секс-пиштољи) - говорећи у име модерне омладине - ломи Неронову харфу и, уз неподносиву буку електричних гитара, пева изобличеним гласом, заједно са Ничеом: "Ја сам анархиста. Ја сам анархиста. Ја не знам шта хоћу, али знам како ћу то да остварим. Ја хоћу да уништавам...".

У историји света је било много оних који су на себе попримали антихристовски лик, који су - проливајући крв људску - тежили власти и поробљавању људи. Од Нерона до Хитлера и данашњег Запада над светом се стално надносе облаци претње "нових светских поредака".

Хитлер је узео Ничеова дела као философски водич за најкрвавији и најстрашнији рат у историји света, рат који је био логични завршетак једног атеистичког погледа на свет. Хитлер је рекао:

"Ослободио сам Немачку од идиотских и деградирајућих лажи савести и морала... Створићемо младе људе пред којима ће дрхтати свет. Желим да створим младе људе способне за насиље - упорне, немилосрдне и окрутне.

Али, наш циљ није само да упремо прстом у анти-христовска крвопролића и злочине из прошлости. Наш циљ је да разоткријемо суштину терора, која се не налази у личностима Нерона, Наполеона, Хитлера Лењина или Стаљина, већ првенствено у "духу времена", који је много страшнији од сваког од њих понаособ. Дух овога времена и времена у којима су они владали јесте антихристовски дух.

Шта је "Нови светски поредак", ако не царство анти-христово, сатанска имитација и извртање Царства Божијег? Човек може бити најекстремнији и најразочаранији порицатељ Бога једино ако верује у богоборну илузију у коју је положио све своје наде.

Онај који не верује у Христа мора да верује и повероваће у антихриста. Нихилизам свој историјски врхунац достиже у зацарењу антихриста, но његов крајњи и духовни циљ превазилази чак и ту коначну пројаву сатанизма: а тај циљ јесте пакао у коме ће Нихилизам сагорети и доживети свој коначни пораз.[3]

"Дечице, последње је време, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи, отуда знамо да је последње време" (1. Јов. 2,18).



[1] Ф.Ниче, „Воља за моћ“, стр. 92

[2] Појам "атеизам" (безбожништво) се често - под утицајем богоборне (анти-Теистичке) културе и њеног образовања - погрешно корнсти уместо тачнијег појма -"антитеизам" (богоборство). Јер историја последњих трију векова, а нарочито XX века, показала је да нема атеизма који се, пре или касније, не претвара у анти-теизам. После Христа сваки "атеизам" је, по својој суштини, увек сатанистички анти-теизам, те стога нема "неутралних" атеиста, јер они својим приватним и друштвеним животом - били они тога свесни или не - учествују у цивилизацијском акту колективног и озакоњеног богоборства и богоубиства, што је суштина тзв. "Новог светског поретка" (прим. прев)

[3] О.Серафим Роуз. „Нихилизам“, изд. Братства Светог Германа, 1994. Последњи геноцид



Дошли смо до краја нашег пута. У временима насиља у којима живимо чини се да више нема ниједног јединог разлога због кога бисмо наставили да живимо, да нема више ниједног јединог разлога да се ујутру будимо и да започињемо нови дан. Данашња омладина је дошла до закључка да једина рука која може утрти сузе са њиховог лица јесте рука самоубиства.

Многи ће људи глатко одбацити ова наша запажања као "једнострана", иако и сами увиђају њихову истинитост. Истине ради, дакле, морамо испитати и другу страну, тј. тај такозвани "позитивни" поглед на живот.

И, заиста, не може се оповрћи чињеница да испод све те бујице очаја, разочарања и подљудскости, која узвире из ере Нихилизма, тече упоредо и струја оптимизма и идеализма. Њу чине млади људи - који могу бити и идеалистичке, али и практичне душе - спремни и одлучни да се носе са тешким проблемима данашњице и да се боре за ширење својих недефинисаних идеала. Научници откривају "тајне" свемира. Пацифисти и ненасилно оријентисани идеалисти воде борбу за мир, братство, уједињење света и превазилажење старих мржњи. Млади уметници су "огорчени" због опште неправде и неједнакости, и труде се да - како најбоље знају и умеју у овом жалосном свету - шире поруку нове радости и стваралаштва. Ту је и велики број оних обичних младих људи који су одушевљени што живе у овом "узбудљивом" времену, и који искрено, са самопоуздањем, ентузијазмом и оптимизмом гледају у будућност, у будући свет у коме ће можда, ипак, постојати нека могућност да човек своју жалост претвори у радост. У исто време, старија генерација је већ исувише убијена у појам ером Нихилизма да би могла да дели такве наде данашње омладине.

Али, мора се поставити следеће питање: ако свет из дана у дан постаје све боље место за живот, зашто толико људи данас извршава самоубиство? Број самоубистава достиже размере незабележене у историји света. Самоубиство се данас популаризује и идеализује, са циљем да се млади људи подстакну да дигну руку на себе и то не само пиштољем, жилетом или отровом, већ и на један "попаган" начин као што је, ва пример, "полагано" самоубиство дрогом. Често кажемо за себе да смо "пријатно обамрли". Ова изјава говори сасвим довољно о нашој генерацији.

Али, онај који жели да тоне у обамрлост у ствари тврди да је све око њега и у њему - бол, јер без бола не би било потребе тражити утехе у стању обамрлости. А ми себе убеђујемо да у такву обамрлост треба да тонемо не само понекад и повремено, већ стално, јер овај искварени свет у нама непрестано изазива бол. Живимо под сталним притиском тог бола, у свету који је до теме-ља прожет духом разарања и у коме, чини се, нема лекара за душу човекову, и то нас приморава да забодемо иглу лаж-избављења у своју руку, и да - на тај начин - покушамо да ублажимо наш жи-вотни бол. Тако у нас улази инфекција самоубиства.

И та кобна инфекција више не захвата само мањину, већ се огромном брзином шири на већиву младих, тако да данас имамо ситуацију да је већина младих, на овај или онај начин, постала жртва самоубиствених склоности. Већина нас је познавала неког који је извршио самоубиство, али да би ствари биле још шокантније, велики број младих је бар једанпут покушао да изврши самоубиство.

За многе младе људе самоубиство је постало идеал за који вреди живети, а за неке чак и идеал за који вреди умрети. Самоубиство не само да је постало позорница ва којој млади живе, већ оно све чешће спушта и завесу смрти преко њиховог живота.

Сећам се да су пре пар година сви моји пријатељи ишчекивали да један популарни андерграунд панк-музичар изађе из затвора и врати се на сцену. Његово име је било Џ. Џ. Ален и он је био осуђен на робију зато што је на једном од својих кон-церата запалио једну девојку. Људи су нестрпљиво очекивали да буде пуштен на слободу да би видели да ли ће испунити обећање и убити се на свом последњем концерту. Наиме, он је на једном од својих ранијих концерата изјавио да ће на сцени пред свима извршити самоубиство. Та изјава је привукла огроман број младих на његове концерте. Он је 1994. на индиректан начин испунио своје обећање. После концерта одржаног непосредно по изласку из затвора, тај несрећник је умро иза сцене од превелике дозе дроге. Тај човек - који је на својим концертима повређивао себе на неисказиве начине само да би задовољио радозналост својих обожаватеља - био је екстремни нихилиста апсолутног Нихилизма деструкције.

Али, тај човек је данас мртав, тај несрећник је пао као још једна млада жртва човековог рата против Бога.

Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

Нема коментара:

Постави коментар