субота, 13. новембар 2010.

Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна ,,Окултизам

Изобличена лепота



Чувени писац Фјодор Достојевски је рекао: "Лепота ће спасити свет". Прогрес је, заједно са својим машинама, уназадио свет претворивши га у место где више нема лепоте. Ако је лепота уништена, шта ће онда спасити свет?

Од детињства нас уче да су одвратне ствари - привлачне чиме у нама унакажују представу о истинској лепоти. Више нема разлике између онога што је лепо и онога што је ружно, и ми се данас - због тога - налазимо у хаосу. Говоре нам да "лепота зависи од ока посматрача", али када би то било истина онда више не би било никакве шансе да свет буде спасен, јер би свако човеково тумачење лепоте било смртносно. Чувени песник Китс каже: "Лепота је истина, истина је лепота". А истина никада не може зависити "од ока посматрача".

Историчари уметности говоре да је "религија била колевка уметности". Ово запажање нам открива да је први човеков импулс ка уметности био религијски: да на земаљски начин уздигне свој дух изнад онога што је пуко земаљско. Тако уметност може да изражава различита стања људскога духа: љубав, радост, патњу и самилост; или, пак, може да узноси дух до сазрцања Божанског.

Али, дух модернога доба је убио душу човекову. Савремени човек је у тој мери изгубио свако осећање да више не може да осети чак ни да има душу. И та обездушеност јесте производ модерног друштва и његове уметности.

Људи су, у прошлости, на разне начине умели да изразе и прикажу истинску лепоту, да искажу човекову чежњу за битовањем у вишој истини, да уздигну човека до тог места - до Лепоте. То су чинили кроз уметност: књижевност, сликарство и музику.

Прво питање које морамо себи да поставимо јесте:

"Шта је суштина уметности?".

Колико још јуче нико не би оклевао да одговори да је то - лепота. Данас, пак, људи говоре да је лепота релативна. Говоре да је традиционални смисао за лепоту резултат конформистичког повиновања угњетачким моралним стандардима и да је, тиме, "политички неприхватив".[1] Међутим, поставља се питање: ко је конформиста, данас, када је наказност у моди?

Уметност савременог света више не узводи људску душу ка висинима, већ је помућује и изобличава. Модерни уметници сликају слике и компонују песме, које нису ништа друго до израз очаја и беса. Деструкција слика своје слике, деструкција пева своје песме, а живот постаје - апсурд.



[1] Political correctness – „политичка исправност“, појам који означава новосветску морално-политичку подобност: миљешње и понашање прописано идеологијом мундијалистичког Секуларизма. Та парола јесте једно од основних оруђа за планетарно ширење „америчке демократије и западног погледа на свет“. (прим.прев.)Тријумф аспурда



Модерно доба је доба апсурда. Оно што је некада било сматрано ружним данас се сматра лепим. Оно што је некада било сматрано погрешним, данас се сматра исправним. Људи више не жнве да би стварали живот, већ да би га уништавали. Данас када је Бог мртав, живот је постао тријумф апсурда.

Савремена уметност на најупечатљиввји начин открива сгање распадања у коме се налази модерно доба. Из човекове присилне потребе да изражава апсурд настала је и једна нова форма уметничког изражавања, позната као "авангардна уметност".

Апсурдност савремене уметности је достигла свој врхунац када је један чувени авангардни уметник публици апсурдног света приказао своје апсурдно "ремек-дело". "Уметник" је стајао на бини, очи у очи са једним другим човеком. Тај други човек је, потом, извукао пиштољ и пуцао у "уметникову" руку. Публика је реаговала бурним аплаузом. Критичари су викали: "Бриљантно!" и "Овај човек је геније!". Тај "уметник" се обогатио на рачун свог "ремек-дела", написао о томе чак и књигу, и пос-тао "шампион апсурда".

Абсурдизам је достигао свој циљ онога тренутка када је убица постао херој. Добар пример за ово јесте један савремени филм[1] о убици који убија и једе своје жртве. Он је у филму представљен као осећајан и интелигентан човек, који ни по чему не личи на човека чије су руке умрљане крвљу. Међутим, он уствари и не жели ништа друго осим да задовољи своју људождерску глад.

У једној сцени, тај доктор, Ханибал Лектор (Ханибал-Канибал!) пресеца гркљан једном затворском стражару, качи га мртвог на решетке своје затворске ћелије, раширених руку попут разапетог анђела, и, док му се стражарева крв још слива са уста, седи и слуша класичну музику.

И тај човек, на крају филма, испада херој, "светац" Нихилизма и људи се диве "психолошкој дубини" филма. Али, та и таква "дубина", као и обично, није дала никакав одговор, већ искључиво пуки опис посуновраћености немилосрдне данашњице. И док је - на крају филма - филмско платно постајало све црње, аплауз у сали је постајао све гласнији. Седећи у тами биоскопске сале, чуо сам да је неко иза мог левог рамена рекао: "Ханибал Лектор је мој идол!".

Дух овога времена је дух апсурда. Човек је окружен светом хаоса, а у себи не налази никакво унутарње јединство. Можда су критичари у праву када кажу да је уметник апсурда "дубок" у описивању духа времена. Али, зар критичари не би требало да се баве оним што је уметност, а не што је дух времена? Јер дух времена се мења као што се мењају годишња доба. Када критички разматрамо дух времена, тада се више не бавимо уметношћу, већ искључиво модом. Али, зар уметност у модерном добу, уосталом, и није постала само пука мода? Да, уметност је данас мода. Ако ствари тако стоје, шта је онда то што покреће моду апсурдности у модерном свету и модерној уметности?

Шта је то што ствара тај "дух времена", који убија људску душу? Која то сила уметничку лепоту претвара у пуку моду? Одговор не може бити други него овај: Нихилизам, тај вечни непријатељ истине. Када је истина умрла у људским ср-цима, Нихилизам се прерушио у прелест моде и нахрупио у испражњену људску душу. Где нема истине, тамо дух Нихилизма све више јача. При таквом стању ствари, човек - заједно са свим оним што он ствара - постаје апсурд. Заборавивши истину, човек је изгубио слободу. Остаје питање: како човек да се ослободи од тираније нихилистичке моде?



[1] Ради се о шокантном филму и великом светском хиту „Кад јагањци утихну“ (1991.) који је 1992. добио Оскара за најбољи филм, и који је код наше биоскопске публике, у Србији и Црној Гори, постигао велики успех. Лик Ханибала Лектора, демонски поремећеног, а интелектуално генијалног доктора-канибала (људождера), одглумио је Ентони Хопкинс, који је за ту улогу, такође, добио Оскара. (прим.прев.)

Апатија



Када млади човек схвати да је све то модерно лудило само "још једна цигла у зиду"[1] а да се тај зид руши, и када схва-ти да више не може уживати ни у сексу, ни у дроги, ни у насиљу, његово срце и душу преплављује осећање очајничке обамрлости које се назива - апатија. Апатија је стање у коме човек тврдо-главо одбија да трага за вишом истином живота.

Не можемо се више ослонити на "религију" као последње средство за постизање жељеног "излаза" из безизлаза савремене пропасти. Лагали су нас безброј пута и ми смо безброј пута били повређени. Испропадали смо много пута од разних "вера" и више нас не занима никаква "организована" религија, јер смо схватили да је свака "организована" религија само још једна у низу овоземаљских институција које покреће воља за моћ. А та воља за моћ је уништила многе људске животе. Нагледали смо се већ довољно тога како нас те институције гледају са ви-сине и наслушали се како нам соле памет да ћемо горети у паклу ако се не прикључимо њиховој организацији. Тако размишљају млади данас.

Наслушала се омладина њихових лицемерних прича и те приче данашњу младеж више не занимају. Једни проповедају сиромаштво, а живе у луксузу и богатству на туђ рачун. Други проповедају мир, а кријумчаре оружје. Трећи верују у насилно преобраћење и сматрају да отпаднике од њихове религије треба поубијати.

Многе религије су прегазиле преко нас и оставиле нас у стању потпуне апатије и нама данас не преостаје ништа друго него да кажемо: "Жао нам је, наш усуд је јачи од ваше догме!". Зато се више нећемо ни осврнути када неки нови циркус од "религије" буде прошао нашим градом, већ ћемо наставити да живимо по старом.

Данас јасно видимо да све те различите "вере" једнако тврде да су оне једини пут спасења, а да је остатак света проклет. И да све те различите "религије" поседују искључиво мање или веће трунчице истине... Седећи у чекаоници овог очајног живота, питамо се хоће ли истина преживети овај човеков рат против Бога?

Модерни апатични човек више нема начина да општи са својим Творцем. Он чак више и не жели да чује саму реч "Бог". Он се изнервира на сам помен те речи. А и када је чује, прво на шта помисли јесу ТВ-проповедници са својим кадилацима, због којих одмах мења телевизијски канал. Телевизија аутоматски лишава његов ум сваког узвишеног осећања. Па чак и када не може да пронађе програм који би стимулисао његов ум, модерни човек опет мења канал само да не би гледао те ТВ-проповеднике. Чим поново налети на неку бесмислену ТВ-емисију, он опет мења канал, и тако у недоглед. Али, ниједан телевизијски програм не може више да задовољи ум младога човека. Оно што га при-ива за телевизор јесте краткотрајни тренутак наде у могућност неког смисленијег живота, коју доживљава док мења ТВ-канале.

Вештачка и магична телевизијска слика - истински хипнотишући и отупљујући људска чула - обликује свест модерног човека и претвара га у празног примаоца порука о " бекству од стварности". И премда и сами осећамо да нас телевизија обликује у складу са површним вредностима овога света, и премда осећамо да нам она квари ум, и премда осећамо да презиремо ту машину (телевизор), ми и даље грозничаво настављамо да мењамо ТВ-канале.

Џери Мендер, човек који се годинама успешно бавио радом на рекламама, спровео је лично истраживање о последицама деловања телевизије. Он је рекао да се телевизијска слика - за разлику од слике коју даје филмска камера - формира на визуални начин, у "оку ума". Циљ телевизије је да се слика утисне директно у памћење тако да временом човек више није у стању да у свом памћењу разликује телевизијску слику од слика стварног животног искуства.[2] Како ћеш онда моћи да разликујеш истину од неистине, и илузију од стварног догађаја? Телевизијска слика је намерно начињена да да прикаже "акцију", "конфликт", "узбуђење" и бурне манифестације живота. Такве гламурозне слике распаљују људску машту и фантазију, а посебно машту и фантазију младих људи, које није тешко импресионирати. Телевизија младе људе, који желе да истински сагледавају живот, стимулише да живе у лажној представи о животу. Прљавштина тог телевизијског нихилизма младима испира мозак.

Шта је са онима који упорно желе да достигну вишу истину живљења? Шта ће од њих испасти на крају? Ако успеју да преживе досаду "модернога доба" и одбаце "свеце" нихилизма, ако успеју да се изборе против бесловесности савременога живота, преостаје им последња препрека коју морају савладати: апатија, која води у симпатију... Симпатију према ђаволу. [3]





[1] Аутори алудирају на наслов култне песме „Још једна цигла у зиду“ („Another Brick in the Wall“) култне рок групе Пинк Флојд (прим.прев.)

[2] Џери Мендер, Четири аргумента за елиминацију телевизије

[3] Аутори овде алудирају на хит Ролингстоунса, једне од најпопуларнијих рок група свих времена, који носи истоимени назив „Симпатија за ђавола“ („Sympathy for the Devil“) – (прим.прев.) Окултизам



Будући да је "Бог - мртав" и да је "искрварио под нашим ножевима", некомора да заузме Његово место као нови "господар".

У свету лишеном сваког мистичког искуства, људи грозничаво трагају за вратима пута који води ка другом свету. И за то им нису довољне помодне лудости, већ им је потребан и непосредан контакт. И многима се чини да управо свет окултизма нуди кључ који откључава та врата.

За једне је тај кључ - секс, за друге су то дроге, а за треће је то насиље. Али, има и оних за које је тај кључ - сатанизам. Ако расплетемо клупко бљутавих окултистичких мода, видећемо да постоје две основне категорије окултизма: "меки" (софткор) и "тврди" (хард-кор) окултизми.

"Меки" окултизам је, у основи, помодна обнова паганизма кроз обожавање природе и истраживање малопознатих природних моћи душе, као што су: ментална телепатија, ишчитавање ауре, врачање тарот-картама, левитација, и томе слично. Људи се упетљавају у меки окултизам не из свесне побуне против Бога, већ из радозналости и таштине, тј. из жеље да задобију некакве посебне моћи или увиде који би их уздигли изнад "масе просечних" људи.

"Тврди" окултизам је свесно обожавање сатане. Такви људи заиста себе називају сатанистима. Ту се ради о свесној по-буни против Бога, јер у сатану може веровати само онај који верује да има Бога. И то не било ког Бога, већ конкретно да има хришћанског Бога. Тврди окултизам је вера да је Бог "тиранин" који тиранише свемир, а да је сатана човеков најбољи пријатељ који жели да човеку да слободу и учини га срећним тако што му помаже да задобије све што жели у овом свету.

Овде речи Достојевског и Ничеа, сваке на сопствени начин, одзвањају у свој својој истинитости. Када се мушкарац (или жена) иницира у седми степен сатанизма, заклиње се да ће ће његов (њен) животни принцип бити: "Ништа није истинито, а све је дозвољено".[1] У времену потпуног опустошења, када разарање господари животом као главна животна "норма", сасвим је очигледно ко је тај "господар" света који је заменио Бога, јер сатана је тај који не може ништа да створи, већ само да уништава.

Главни проблем обе врсте окултизма као "вере" јесте у томе што они који их практикују не знају шта је то што се налази иза завесе овога света. Окултисти се, у свом незнању, незналачки баве другим светом, не разликујући при том добре и зле силе тог другог света. Последица овога незнања јесте да се особа ; која се "игра" духовима, по правилу, на крају нађе на страни зла, чак и када то није била њена првобитна намера.

Ово што следи јесте прича једног младог панкера, К. Ајвија, који је одрастао у разореној поридици и који је покушао да нађе излаз из те животне ситуацију кроз бекство у окултизам: "Живео сам у својим фантазијама и световима које сам сам стварао. Од 'нормалног' детета постао сам панкер са панкерским фризуром и чизмама. Наносили су ми бол, повређивали су ме и тукли због моје индивидуалности. Једног дана ме је један мој ортак позвао на једну посебну журку. На ту журку су дошли моји ортаци из школе и две старије женске. Мени је речено да ћемо седети и причати, пити соду, јести чипс и завитлавати се.

Али, те две женске су биле вештице а журка је уствари била вештичији скуп. Тада сам инициран у магијску праксу Вике (WICCA). Ако не знате, Вика је древни женски облик друидске магије. Зато су ме и назвали вештицом, а не вешцем. Брзо сам напредовао и постао искусна вештица. Мој ум је потонуо у чудни делиријум и лудило. Веровао сам да је лудило највише животно искуство. Ако умрем, све ће бити готово. Ако полудим, проћи ћу кроз смрт без умирања. То је била моја философија. Бавио сам се магијом и дан и ноћ. Бављење вештичијом магијом ме је одвело на разна места, углавном кроз асгрална путовања. Било је то природно ширење света моје фантазије. Био сам свемоћан и све у том свету који сам сам створио ме је гледало са поштовањем. Осећање моћи је оно што вас мами да се бавите магијом. У стварном свету ја сам био нико и ништа, у магији сам био неко и нешто. Осећао сам се непобедивим. Био сам у заблуди (прелести).

Једне ноћи ме је пробудила јака напетост бешике. То је био један од оних тренутака када лежите на кревету, погледате на сат, а затим у врата, покушавајући да се одлучите да ли ћете устати или ћете остати у кревету и издржати до јутра. Одлучио сам да устанем и да одем до купатила. У том тренутку сам схватио да је читаво моје тело парализовано од врата па наниже. У Вика магији се не користе ни дроге, ни алкохол. Свако за кога би се открило да користи дроге или алкохол би био искључен из вештичијег реда. Знао сам да ничег није било у мом организму што је могло изазвати такву пар-ализованост. Једино објашњење до кога сам могао доћи јесте да ме је напало нешто што је духовне природе. Напустио сам своје тело на астрални начин и подигао се изнад њега. Тада сам доживео потпуни шок.

Око мога тела је било око петнаест демона који су га чврсто држали и смејали се хистерично. Један од њих се окренуо и погледао ме и рекао ми да сам ја највећи (.....)[2] идиот каквог он није већ дуго сред. Демон је рекао да су ме учили правом путу, али да сам ја отишао на погрешан пут, да сам толико забраздио да идем право у пакао и да ми нема спаса. Затим ми је предложио да склопимо договор. Два демона су дошла до мог астралног тела и окренула ме наглавачке. Када сам се преокренуо нашао сам се у паклу. Нема начина да опишем шта сам видео, осетио и омирисао. То никада нећу моћи да заборавим. Те приказе...

Вратили су ме, потом, у моју собу и дали ми ултиматум. Или да се убијем, па да онда постанем попут њих - тј. да се више не мучим него да будем мучитељ, или да умрем и, у сваком случају, одем у пакао. Изабрао сам самоубиство. Мало пре него што су ме вратили у моје тело, прошаптао сам у себи: "Исусе, ако Те има, помози!".

Одједном ме је обасјала блештава светлост и демони су се распршили на све стране. Устао сам и почео да грдим Бога. "Зашто си допустио да прођем кроз све те ствари?". Грдио сам Га скоро читав сат, чистећи измет и мокраћу које је моје тело испустило током искуства са демонима.

Тада сам, први пут чуо глас Божији. Тај глас ми је рекао само једну једну једноставну реченицу која ме је зауставила на путу моје пропасти:

"Све што сам желео да учиниш било је да тражиш" .


Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

Нема коментара:

Постави коментар