Религија Будућности

Религија Будућности

Свети Серафим Роуз

 

Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот само-довољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико све-прожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик само-задовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облкика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане , духовног само-задовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмрени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу.

Хришћанска духовност се обликује у напорној борби да се задобије вечно Царство Небеско, које у потпуности почиње само са одбацивањем овог привременог света, а истински Хришћански борац никада не налази покој, чак ни у предукусима вечног блаженства, којих би могао да се удостоји у овом животу; док Источне религије, којима Царство Небеско није откривено, теже једино да стекну психичка стања која и почињу и завршавају се у овом животу.

У наше време отпадништва, које претходи појави Антихриста, ђаво је пуштен за одређено време (Откр. 20:7) да чини лажна чудеса која није могао чинити за време „хиљаде година“ Благодати у Цркви Христовој (Откр. 20:3), и да сакупи у своју паклену жетву оне душе, које „љубави истине не примише“ (2 Сол. 2:10).

Можемо рећи да је време Антихриста заиста близу. Самом чињеницом да се ова сатанска жетва не убире само међу незнабошцима, који нису чули за Христа, већ чак и међу „Хришћанима“ који су изгубили укус Хришћанства. Сама природа Антихриста је да представи царство ђавола, као да је  Христово Царство. Садашњи „харизматски“ покрет и „хришћанска медитација“ и „нова религиозна свест“, чији су они делови, јесу претече религије будућности, религије последњег човечанства, религије антихриста, а њихова главна „духовна“ функција је да учине доступним Хришћане за демонску иницијацију, која је ограничена само на незнабожачки свет.

Нека буде да су често ови „религиозни експерименти“ привремене и трагајуће природе, да у њима у најмању руку има психичке само-обмане, као што је има у изворном, демонском обреду иницијације; несумњиво је да није свако ко успешно „медитира“ или мисли да је примио „Крштење Духом“ у стварности примио иницијацију у царство ђавола. Али то је циљ тих „експеримената“ и несумњиво да ће технике иницијације постати чак још више делотворно, како човечанство постаје припремано за њих, ставовима пасивности и отворености за нова „религиозна искуства“ која су усађена у ове покрете.

Шта је довело човечанство – и заиста и „Хришћанство“ – до овог очајног стања? Сигурно није отворено обожавање ђавола, које је ограничено увек на ограничен број људи; пре је у питању нешто префињеније, лукавије, нешто застрашујуће за трезвеног Православног Хришћанина за размишљање; то је губитак благодати Божије, која следи за губитком укуса Хришћанства.

На Западу, сигурно је, благодат Божија је изгубљена пре много векова. Римокатолици и Протестанти данас нису у пуноти окусили благодат Божију, па зато није изненађујуће да нису у стању да примете ову демонску лаж.

 

Али авај! Успех лажне духовности чак и међу Православним Хришћанима данас, открива колико су и они такође изгубили укус Хришћанства и не могу више правити разлику између истинског и лажног, псеудо-Хришћанства. Предуго су Православни примали здраво за готово, драгоцену ризницу своје Вере и занемаривали да искористе чисто злато свог учења.

Колико је много Православних Хришћана чак свесно постојања основних текстова Православног духовног живота, који тачно уче како разликовати праву и лажну духовност, текстови које дају живот и учења Светих мушкараца и жена који су задобили обилну благодат Божију у овом животу? Колико много њих је направило сопствена учења од Отачника, Лествице Светог Јована, Беседа Светог Макарија, Житија Богоносних Отаца пустиње, Невидљиве Борбе, Мог Живота у Христу, Светог Јована Кронштатског?

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу изахвланост Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Значајно, је да су се међу „екуменским Хришћанима“, „харизматски покрет“ и „медитација“ укоренили. Одлика веровања јереси екуменизма је ова: Православна Црква није једина, истинита Црква Христова; да је благодат Божија такође присутна у другим „Хришћанским“ деноминацијама, па чак и не-Хришћанским религијама; да је уски пут спасења према учењу Светих Отаца Православне Цркве, само „један међу многима“ ка спасењу; да су детаљи нечијег вероавања у Христа од малог значаја, као и нечије припадање било којо посебној „цркви“.

Не верују сви Православни учесници у екуменском покрету у ово у потпуности (иако Римокатолици и Протестанти у већој мери сигурно); али самим својим учешћем у овом покрету, укључујући и неизбежне заједничке молитве са онима који погрешно верују у Христа и Цркву Његову, они говоре јеретицима који их посматрају: „Можда је све што кажете исправно“, као што је изопачени ученик Светог Пајсија урадио. Ништа више од овога је довољно да Православни Хришћанин изгуби благодат Божију; а који напор ће му требати да је поврати поново!

Колико онда, Православни Хришћани морају ходати у страху Божијем, дрхтећи да не изгубер благодат Његову, која никако није дана свима, већ само онима који држе истинску веру, воде живот Хришћанске борбе и чувају благодат Божију, која их води ка Небесима.  И колико морају опрезно Православни Хришћани корачати данас, када су окружени лажним Хришћанством које даје сопствена искуства „благодатиѕ“ и „Духа Светог“ а које може у изобиљу наводити Писмо и Свете Оце да је „докажу“! Сигурно је, последња времена су близу, када ће доћи духовна обмана, која ће бити  толико убедљива да би „преварила, ако буде могуће и изабране“ (Матеј 24:24)

Лажни пророци савременог доба, укључујући ту и мноштво оних који су званично „Православни“, чак још гласније најављују долазак „новог доба Светог Духа“, „Нове Педесетнице“, „Тачке Омега“. Ово је управо оно, што се у правом Православном пророчанству, назива владавином антихриста. У наше сопствено време, данас, се ово сатанско пророчанство почиње да испуњава, са демонском силом. Целокупна савремена духовна атмосфера постала је испуњена силом демонског иницијацистичког искуства, док „Тајна Безакоња“ улази у доба, које претходи последњем и почиње да заузима душе људи – заиста, да обузима саму Христову Цркву, ако је то уопште могуће.

Против овог снажног „религијског искуства“ истински Православни Хришћани се морају сада наоружати озбиљно, постајући у потпуности свесни шта је Православно Хришћанство и колико се његов циљ разликује од циља свих других религија, „Хришћанских“ или не-Хришћанских.

Православни Хришћани! Држите се чврсто благодати, коју поседујете; не дозволите никада да постане ствар навике; никада је немојте мерити само људским мерилима или очекивати да буде логична или разумљива онима, који не разумеју ништа више од онога што је људско, или који мисле да задобију благодат Духа Светог на неки други начин, од начина како нам је Црква Христова предала.

Истинско Православље мора самом својом природом бити потпуно ван места у овим демонским временима, ишчезавајућа мањина презрених и „лудих“ усред религиозног „буђења“, надахнутог другом врстом духа.

Али утешимо се следећим одређеним речима Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се мало стадо! Јер би воља вашег Оца да вам да Царство“ (Лука 12:32)

Нека се сви истински Православни Хришћани јачају за борбу испред нас, не заборављајући да је у Христу победа већ наша. Он је обећао да врата пакла неће савладати Цркву Његову (Матеј 24:22). А у истини, „ако је Бог с нама, ко ће на нас?“ (Рим. 8:31)

Чак и усред најсуровијих искушења, заповеђено нам је да се радујемо; „Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Живимо, чак као што су истински Хришћани свих времена живели, у очекивању краја свега и доласка нашег драгог Спаситеља; јер „говори Онај Који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи Господе Исусе“ (Откр. 22:20)

 

 

Оријентири Истине

Оријентири Истине

Архимандрит Рафаил Карелин



Питање: Видимо да је човечанство подељено невидивом границом која пролази кроз сваки народ, а често и између најблискијих људи: мужа и жене, родитеља и деце; чини се као да су они одвојени некаквим зидом међусобног неразумевања. То је однос људи према питању постојања Бога и о томе да ли постоји икакав највиши смисао или највиши циљ човековог живота. Једни људи признају да Бог постоји и да је душа бесмртна, а други то поричу и говоре да је живот настао као резултат некаквих срећних случајности.

Ако Бог постоји, зашто онда Он не открије Себе свету, него више воли да остаје загонетка. А имамо ли ми уопште доказе за божанско постојање?



Одговор: Овде је постављен читав низ питања. Пре него што говоримо о Богу треба да се окренемо ка самом постојању човека. Он је створен у времену. Његове сазнајне способности, укључујући знање и искуство, ограничене су. Богје Биће апсолутно, надкатегоријално, јер се налази и пребива изнад мисли и речи. Одредити логички - то значи, у извесној мери, обухватити и ограничити словесном формулом (речима). У том погледу, несумњиво, одређења Бога биће - несхватљиви и неизрециви. Каква знања поседује човек? Најважније је урођено знање. Ако погледамо на свет нижих бића биолошких врста које нас окружују, уверићемо се да сва она без изузетка имају огроман обим урођеног природног знања, које наука без разлике назива инстинктима. Без тих знања не би био могућ чак ни један дан живота живих организама.

Човек је на неизмерно вишем степену од осталих становника земље. А једно од урођених, човеку својствених знања јесте религиозно чувство и "инстинкт вечности". Кад живи организам сместимо у за њега неприродне услове, тада инстинкти отупљују и деформишу се. Неприродна психичка средина, а нарочито нетачна информација коју добија човек, може да отупи и угуши природно религиозно чувство, иако оно у сваком случају остаје својствено човеку.

Како се образују наши појмови на нивоу разума? Човек, будући да је у узајамном односу са спољашњом средином, укључен је у сталну бујицу осећања која прима телесним чулима. Затим се та осећања преображавају у слике и представе које се са своје стране трансформишу у појмове, то јест словесне формулације. Бог не може да буде схваћен непосредно органима наших чула, јер нема ни материјални ни физичко-енергетски супстрат. Наш ум се креће у области коначних и ограничених предмета и појава, где све има свој узрок и последицу. Логика је производ нашег земаљског искуства, а Бог, спада у другачију, надкатегоријалну сферу и, према томе, у области религије сам метод логике постаје нелогичан.

Има ли доказа за постојање Бога? - Има! Али они немају аксиоматску нити логичку, већ интуитивну основу и зато не носе спољашњи, већ личносни, унутрашњи карактер. Религиозно чувство човека омогућује познање Бога као несумњиве реалности. Али није могуће пренети то унутрашње искуство кроз било какве експерименте или логичко извођење закључака, ако саговорник није духовно пробуђен.

Зашто Бог Себе није открио свету тако да Његово постојање буде јасно свима? Зашто Он као да скрива Себе иза завесе видивог? Зашто је његово постојање слично хијероглифима које душа човека треба да разуме и дешифрује?

Зато што је религија општење, а сама вера садржи принцип слободе, а не принуде. Бог даје човеку слободу избора. Он хоће да Га човек тражи, да стреми ка Њему и да припрема своје срце за заједничење са Њим. Бог је зажелео да постане не спољашњи, него унутрашњи чини-лац човечијег живота. Да је постојање Бога несумњиво као што је постојање сунца, онда би вера као морални чин нестала. Њу би заменила очигледност у којој нема алтернатива, односно Бог би у извесној мери постао спољашњи предмет познања, што би било недостојно љубави Божије према човеку, јер Бог хоће слободно самоопредељење човека према Себи, искање Бога и, као круну љубави, - љубав према Богу. Али треба рећи да материјализам и атеизам, упркос својим уверењима, немају ни научне, ни логичке доказе. Наука проучава само мало подручје материјалног света и оставља изван граница својих могућности такве појмове као што су праузрок, крајњи циљ и тако даље.

Говорити о вечности материје, о немогућности познања форми постојања, осим преко феномена који имају материјално-енергетски супстрат, значи удаљити се од експеримента као темеља науке и прећи у област потпуно недоказаних претпоставки.

Такође, Бог не може бити доказан логички, јер у категоријама вечног и бесконачног логика, створена као резултат земаљске праксе, престаје да дејствује и настаје обрнути процес - закључци се замењују постулатима. Но ако религија има субјективне доказе, то јест сведочанство унутрашњег мистичког искуства, онда атеизам уопште нема никакве доказе, већ представља само веру у нулу и свежањ декларација.



Питање: Шта треба да чинимо да бисмо задобили или ојачали веру?



Одговор: Да се молимо, да осећамо страх Божији пред тајном стварања света и да се трудимо да испуњавамо јеванђељске заповести.



Питање: А где су докази да молитва није вид аутосугестије и да ћемо се у стању самопонављајуће хипнозе наћи под влашћу мисли да Бог постоји, насилно утеране у свест?



Одговор: Аутосугестија и хипноза не само да немају ништа заједничко са молитвом, него су и стање које је њој супротно. Приликом аутосугестије човек доводи себе у пасивно-раслабљено стање и фиксира своју пажњу на неку чулну слику или заповест, коју окреће према себи. Та мисао притиска његову психу, али за њега остаје наметљива и туђа.

То стање не пружа човеку никакво мистичко искуство, док мо-итва активира свест човека и чини је изузетно јасном и непомућеном, али, пре свега, даје му да доживи стање благодати, то јест силу потпуно нову за човека, коју душа прима као нови живот. Људи који су се експериментално бавили аутосугестијом, медитацијом, аутохипнозом и тако даље, које се негују у окултизму, прелазећи затим у хришћанство, сведочили су да између тих стања и доживљаја благодати као присуства Бога нема никакве сличности.

Аутосугестија може да доведе психу у стање растројства и да се човек претвори у визионара, али благодатна молитва којој су туђи како императиви изражени речима, тако и уобразиља, чини хришћанску веру самоочигледношћу за срце човека.



Питање: Говорили сте о вери у Бога, али на земљи заиста има много религија?



Одговор: Говорили смо да душа човека има способност за богоопштење и осећање своје бесмртности. Веру можемо упоредити са интуицијом, са осећањем реалности Бога и душе човека. А религија укључује у себе такође и вероучење, моралне заповести и обреде као символички језик. И овде човек треба да тражи истину.



Питање: Која су својства религиозне истине?



Одговор: Унутрашња непротивречност учења, његово божанско порекло као испуњење пророштава и обећања и теолошка и морална узвишеност. Хришћанство је пре свега (благо)вест о спасењу. За нас је Христос Жива Личносна Истина.



Питање: Ми верујемо у морално савршенство Јеванђеља, али тешко је поверовати да је Христос васкрсао.



Одговор: Дакле тешко вам је да поверујете да је Христос Бог који је ради нашег спасења постао Богочовек? Бог је Творац света и његових закона, али Он у Својој апсолутној слободи није њима везан. Значи, ипак питање је у овоме: је ли Христос Бог или само Човек, можда чак и најбољи од људи. Међутим, Сам Христос је више пута називао Себе Богом и јединим Спаситељем света.

Дакле, или је Његово сведочанство истинито и Он јесте Бог, или је Он лагао и варао људе, називајући Себе Богом, или је пак Христос психички болестан човек, параноик и визионар, који се представљао као Бог у дуготрајном бунилу. Али ви сами говорите да је морал Јеванђеља узвишени морал који није могао да створи обмањивач и лажов, или да напише човек са патолошком психом. Читајући Јеванђеље, неискварена душа не може да прихвати такву мисао. Ни у једном ретку ове велике књиге нећете наћи ни обману, ни било какву болесну опседнутост, она као да је прожета одмереном и јасном светлошћу. Дакле остаје једно: Христосје Бог који је сишао на земљу.



Питање: Можда су Христови ученици изменили Јеванђеље и унели у своје име и на своју руку приче о Његовом Васкрсењу?



Одговор: Свака лаж и обмана теже ниском циљу. Апостоли су посветили и жртвовали себе страдањима и смрти. Они су ишли народима ради јеванђељске проповеди, а главни предмет те проповеди било је Христово Васкрсење из мртвих. Не жртвују се благостање и живот због сопствене измишљотине. Штавише, они су били подвргнути страшној казни и ниједан од њих није се одрекао вере у васкрслог Христа. У грчком и грузијском језику истом речју се означавају мучеништво и сведочење.



Питање: Шта спречава веру?



Одговор: Указаћемо на три узорка:



1) лажна, тенденциозна представа о религији, која је најгори облик незнања;

2) страсна душа;

3) духовна гордост.



У првом случају тачна информација може да служи као почетак ду-ховног буђења. Други случај је тежи, јер душа, потонула у страсти, гледа на морал као на ограничење своје слободе. Уосталом и овде човек може да осети унутрашњу празнину таквог живота и друге узвишене мистичке доживљаје, као да види зраке сунца кроз процепе ведрине међу црним, густим облацима. Трећи вид је најтежи.

Гордом уму је тешко да замисли да је Бог изнад њега, да су његова знања непоуздана и ограничена, да су му чула прегорела у жудњама за насладама, да му је воља немоћна, душа поражена грехом и да је он сам по себи јадно створење коме је потребан Спаситељ. Код гордога таква мисао изазива унутрашњи протест и бунт. Зато је гордост најтежи облик неверја, то је вољно неверје које безгласно виче: не желим да Бог постоји. Стога духовну гордост може да исцели једино чудо.



Питање: Није нам сасвим јасно зашто треба да верујемо да се истина налази баш у хришћанству, а не у другим религијама? Или пак зашто све религије садрже једну те исту истину, само под различитим терминима и формулацијама који одговарају култури датог народа.



Одговор: Кад би религија одговарала историјско-етнографској култури народа, онда би хришћанство требало да остане у Палестини, а будизам да не излази ван граница Хиндустана.

Источна Грузија, која је у IV веку примила хришћанство, по својој култури била је ближа Персији, а Западна Грузија јелинистичком свету, више него семитском Истоку. Ми више не говоримо о народима Западне Европе који су имали своју самониклу незнабожачку (паганску) културу. Зато је намера да се религија веже за такав психолошки чинилац као што је култура, сасвим лишена чињеничних доказа.

Учење о томе да се једна истина садржи у свим религијама под различитим називима, такође уопште није одрживо. У паганским религијама обоготворен је космос, а његове силе и појаве представљене су у виду неколико нивоа божанстава.

У будизму метафизика је фактички одсутна. У браманизму сва створења се сматрају за илузију. Стога, ако у будизму нема Бога, онда у браманизму нема човека. Као што видите, овде није ствар у словесним формулацијама (у речима), него у разлици главних предмета религије по самој онтологији религија.

Питате какав доказ има хришћанство за то да оно представља једину и јединствену истину.

1. Непротивречност Откривења. Књиге Новог и Старог Завета, које обухватају период од приближно 1500 година и припадају ауторима разних социјалних слојева и образовног нивоа, читају се као јединствено дело. Тако могу да пишу људи који непосредно созерцавају истину, то јест који су под дејством Божанског Откривења. Ни у Ведама ни у Талмуду, ни у Корану нећемо видети ништа слично: тамо се смењују представе које се међусобно не слажу. Никакав човечански геније није могао да створи хармонично јединство пророчанских књига које траје петнаест векова. Библијска пророштва су се испунила и испуњавају се у процесу историје. Сам Нови Завет је испуњење пророштава Старог Завета.

2. Други оријентир истине јесте узвишено учење о Богу које се налази у Библији и нема аналоге у њој савременој литератури, ако изузмемо каснија изопачења у Талмуду и низ подражавања у Корану. Томе додајемо узвишеност моралних заповести откривених у Новом Завету. Темељ ових заповести је љубав према Богу и човеку која укључује у себе чак и љубав према непријатељима. Ни у Талмуду, ни у Корану, ни у Ведама нема сличног учења. А што се тиче будизма, тамо се љубав пре-ма човеку раствара у солидарност према свим биолошким облицима живота, а о љубави према Богу уопште нема речи, јер место Божанства у будизму замењује зјапећа празнина.



Питање: Али чиме ћете доказати да је православље истинитије од католицизма и протестанства, који се такође заснивају на Библији и уче о Христу као о Спаситељу света.



Одговор: Хришћанство није производ човековог разума, макар и генијалног. Хришћанство је Откривење које је даровао Бог. Православље је потпуније сачувало Откривење и древно Предање и зато традиционализам Православља, као препрека изопачавању и реформацији првобитног учења служи као историјски чинилац очувања његове чистоте и неповређености.

Католицизам и протестантизам представљају конфесије које су подривене стихијама овога света и изопаченим хришћанством које као да је разводњено. У то се можете уверити ако се упознате са историјом Цркве.

Ко искрено и часно иште Бога тај треба да Га тражи у својој сопственој души односно да очишћује своје срце од страсти и ум од гордости да би душа била способна да у себи одрази зраке Божанства.

Постоје спољашња сведочанства о божанском бићу као што је, на пример, сврсисходност, односно разумност закона који владају васељеном. Већ су древни философи изрекли да из хаоса не може да настане закономерност, а ако би она настала случајно, не би могла да се очува. Ипак сва спољашња сведочанства која наводимо нису строги докази за постојање Бога, а у интелектуалном погледу они чине религију теоријом са високим степеном вероватноће, док унутрашње мистичко искуство Га чини очевидним.



Питање: Шта треба да чинимо да бисмо стекли ово унутрашње мистичко искуство?



Одговор: Сваком организму потребна је животна средина без које пропада. Она духовна сфера, она атмосфера којом живимо и дишемо, јесте Црква. Само кроз укључење у црквени живот душа може да се реално приближи Богу.





преузето из књиге "Умеће умирања или уметност живљења"

О Православљу, екуменизму и модернизму. О Православној Цркви и вероисповедањима. Мисли. Старац Сампсон Сиверс

О Православљу, екуменизму и модернизму.

О Православној Цркви и вероисповедањима. Мисли.

Старац Сампсон Сиверс



Ово је смисао мог живота, да се учини осетним, свесним: само Хришћанство, само задобијање и познање Христа, не јавне слике Христа, не Христа званичне Цркве, већ живог Христа. Не искривљеног, католичког, протестантског Христа, већ истинског, стварног, Православног Христа. Сва радост и утеха, мог интересантног, али веома тужног живота се састоји у овоме.

Православље је таква срећа, такво богатство! Само он учи и обезбеђује све путеве ка спасењу. Ни католицизам, ни протестантизам, ни други облик вере или вероисповедања, даје оно што даје благодат Духа Светога кроз Свето Православље.

Митрополит Никодим Лењинградски сањао је о сједињењу католичке цркве са Православном Црквом, чак иако католичкој вероисповести није било потребно ово и нису били спремни за јединство са нама. И сви његови напори завршили нису дали ништа, јер није имао благослов Божији и благослов Цркве и Патријарха. Све што је чинио, радио је да задиви Папу и католике. И Господ га је узео врло тужно, показујући целом свету да без благослова Цркве, неможете предузимати одуке, не можете чинити ништа од себе.

Лакше је молити се емоционално, него духовно. Из тог разлога има више католика него Православних у свету. Они се моле са оргуљама, стварају расположење. Али ми Православни смо носиоци истине, молимо се духом... једино стање молитве је смирен и скрушен дух.

Сјединити католицизам и нашу Православну Цркву јесте немогуће. Католицизам је колекција јереси и сви они који су покушали да нас сједине, јесу најглупљи од свих људи, јер верују у сопствену гордост и једини резултат била је бесмислица.



О модернизму



- Обновљенство није прихваћено од људи. Из тог разлога је трајало само две године и сами су били принуђени да се покају. Обновљенци су сами били састављени од најгорег клира, искварени, или неверјем, или маловерјем, или ужасним гресима, или крађом имовине других.

- Један од вођа обновљенаца био је чувени свештеник Бојарски. Био је познат по свом великом богословском знању, био је изванредни проповедник. А онда је упао у обновљенство због свог великог ега. И све се лоше завршило. Уместо покајања, украо је сребрни рам са иконе Мајке Божије и заменио дијаманте и драго камење делићима стакла. И из тог разлога завршио је у затвору и умро тамо. Чувени Бојарски...

- Белков је јавно рашчинио себе. Ваведењски се није покајао. Одбио је да се покаје чак испред Патријарха. А што се тиче Красницког – умро је у затвору, због неког криминалног дела. Видите сву петорицу, осниваче обновљенства, сви су погинули.

- Питање: Говоре да ће се на пролеће одржати Осми Васељенски Сабор и да ће после тога бити немогуће да се иде у цркву.

- Одговор: Преклињимо милост Божију да не буде тако. Пошто ће бити безбожан и реформе ће нас лишити светих цркава, молићемо се у катакомбама.

- Погледај како је то чудно: сама природа се потчињује календару Цркве, не грађанском календару. Погледај на мразове, онај на Рођење Христово, Богојављење, Сретење – сви падају према календару Цркве, али грађански календар је тринаест дана раније и тада нема мразева, зар не видиш? Ово значи да се природа потчињава Господу Богу – Творцу.

- Свети Оци Првог Васељенског Сабора су утврдили датум Васкрса. И догађаји у свету природе дешавају се према Васкрсу. Понекад је Васкрс касније – да ли то значи да постоји другачији клаендар? Кад је Васкрс раније – све се мења. То је задивљујуће. Све је у складу са Црквеним Канонима Првог Васељенског Сабора, којима је Васкрс утврђен...

- Али грађански, нови, католички, јеретички календари схватају да је Распеће било после јеврејске Пасхе. Последица је једна иновација...

- Како је велики Светитељ Божији био Отац Јован Кронштатски! Његово послушање је било даровано од Бога, био је истински пастир. Био је свештеник и пастир и то је било као да је показивао дарове Духа Светог људима по први пут. Тада још није било таквих пастира међу нашим свештеницима. Ето зашто је званично канонизован (од Руске Заграничне Цркве) и био убројан као Светитељ Божији.

- Заједничка исповест није тајна. Ми не схватамо ту просту чињеницу ни данас. Опасно је вршити заједничку исповест и онда читати разрешну молитву свима, не дозвољавајући да људи долазе појединачно до свештеника.Заједничка исповест нема вредност. Она не ослобађа греха, већ вас само подсећа на њих. Заједничка исповест је искривљење Тајне. Она не може бити тајна, већ је само увод у саму Тајну, која само може бити остварена са сваком особом одвојено.

- Желео бих да људи не забораве ово: зашто је забрањено читати тајне молитве наглас? Зашто је веома штетно за свештеника и епископа да почну читање тајних молитви наглас. Питање зашто су Свети Оци забрањивали да се читају гласно мора бити објашњено... То је потпуно је не-Православно и морамо се тога бојати.

- Ако се тајне молитве читају гласно, онда ћемо видети обновљенство и свакаква врста омладине ће знати тајне молитве. И биће богохуљења. И тада ће онај који служи Литургију и изговара тајне молитве заборавити да стоји пред Богом. Дивиће се себи, биће испражњен. Тајна се врши, наравно, али он ће отићи, замраченог ума, са тежином.

- На пример, то сам видео са Епископом..., кога треба да се клоне. Овде он чита са својим емоцијама, охоло изговарајући тајне молитве, дивећи се себи и користећи свој нервни систем да утиче на оне око њега. А ван тежине и празнине, нико не добија ништа од тога. Из тог разлога се Свети Серафим Саровски никад није усудио да чита тајне молитве наглас. Он би покрао самога себе, зар не? И зато они не схватају...

- Ово је Православно мишљење, не само озбиљних људи. Ово је задах фарисејства, које сада често долази међу нас. Погледајте на наше епископе, они често злоупотребљавају ово, не успевајући да схвате да кажњавају себе, испражњују себе.





***



- Наравно, моја главна и основна мисија је да се свако, свако спаси и живи у радости.

- Остаје још самo мало времена за живот. Не трошите време узалудно, журите да живите за Бога. Русија ће постати мала, као у времена Ивана грозног и граница ће бити уз Печору. (пророчанство речено мало пре него је Старац умро. Данас је граница Русије са државама Балтика и Белорусијом заиста близу Печоре.)

- Сви желимо да будемо Хришћани, али не желимо да носимо закон љубави.

- Знање и Божије знање јесу две различите ствари.

- Смирење је извор мудрости.

- Учи, учи, учи да се молиш молитвом Исусовом – ходајући, одмарајући се (лежећи, кад си сам). На путу ка послу, са посла, у пољима, када идеш у шетњу, када идеш у продавницу, када идеш у цркву или тражиш самоћу.

- Схвати да живети за свој посао, значи исушити себе, исушити се духовно, умирати лагано.

- Схвати да је новац као ђубриво за твоје срце, молитва без милостиње је слично сувом, незаливеном дрвету

- Молитва је разговор са Богом, она је наше огледало.

- Сво безумље је од гордости.

- Просто љуби Христа, љуби Га свом својом савешћу, срцем, умом и вољом. Само Он је смисао и циљ и радост живота.

- Смирење не зна за потчињеност демонима.

- Молитва је со дана.

- Наша победа је смирење.

- Најтежа ствар нама је стећи смирење у нама. Другим речима, никада не рећи ништа лоше о било коме.

- Само је молитва основа среће и савести.

- Где нема смирења, нема спасења.

- Увек се плаши да не огорчиш друге.

Serafim Sarovski 1:04:36 - Pre dva veka Rusiji i čitavom Pravoslavnom svetu Bogom je bio poslan čovek čije su molitve i proročanstva postali sastavni deo života svakog od nas-Sveti Serafim Svarovski. Rečima "Radosti moja, Hristos Voskrese" susretao je prepodobni svakog čoveka koji mu je dolazio i svakom se klanjao do zemlje. Velikom starcu, proroku i prozorljivom čudotvorcu, sudbine ne samo pojedinaca nego i čitavih naroda bile su poznate. Svaku dušuao je kao otvorenu knjigu. Ovo je film o njegovom životu. čit

BESEDA STARCA JULIJANA BESEDA STARCA JULIJANA Arhimandrit Julijan -- veliki duhovnik i ispovednik monaha, povučen, misaon i ineteligentan, dobar besednik i savetnik, možda je bio jedan od najznačajnijih srpskih monaha.... Bio je duhovnik i Patrijarha Pavla, kojeg je zamonašio 1948.g. Ovo je možda jedini video zapis besede blaženog starca Julijana. Poslušajte njegov savet roditeljima, besede o Bogu, poslednjem vremenu, pokajanju i ispovesti.

Епископ Артемије Српска Црква против екуменизма

Епископ Артемије

Српска Црква против екуменизма
Научни скуп "Екуменизам – настанак, очекивања, негирања"
20 - 24. септембра 2004, Солун

Екуменизам је чедо 20. века. Рођен је на његовом почетку. Негде средином века доживео је метаморфозу у Светски савет цркава. А крајем века, био је на издисају, јер је жестоко негиран. Нажалост, преживео је ту кризу, и наставио да узнемирава Цркву Божију и у 21. веку.
Овај научни скуп о Екуменизму, по нашем скромном мишљењу, веома је закаснио, али не и безнадежно. Стога благодаримо Богу, као и свима који су се потрудили да до овог еминентног скупа дође, како би се питање Екуменизма размотрило са разних аспеката, што би требало да буде од велике помоћи, како свим помесним Православним Црквама, тако и црквеној пуноћи и сваком вернику, да заузме правилан однос према овој, не само најновијој, него и најопаснијој еклисиолошкој јереси, коју стога наш познати теолог о. Јустин Поповић и назива – "СВЕЈЕРЕС", јер она у себи обухвата све кроз историју Цркве познате јереси.
О Цркви "Једној, Светој, Католичанској и Апостолској ", Цркви Православној, као и о самом појму "ЕКУМЕНИЗМА", било је и биће много говора на овом цењеном скупу. Стога се ми у нашем излагању нећемо на тим појмовима посебно задржавати.
Оно о чему треба ми да говоримо јесте питање: да ли је, колика је и на који начин Српска Православна Црква против Екуменизма; кроз кога и на који начин се то противљење пројављивало или се и данас пројављује.
Болна је чињеница сазнање да ни једна помесна Црква Православна није остала неокаљана и неупрљана екуменистичком заразом. Нека више, нека мање. Али је исто тако утешна и охрабрујућа чињеница да је у свакој помесној Цркви Православној било и има оних светлих и светих примера, појединаца или група, који се активно противе, усменом и писаном речју, надирању Екуменизма у православну пуноћу [1]. Можда таквих није много, можда међусобно нису довољно повезани и обједињени у један заједнички одбрамбени фронт, али је сигурно да су сви они најпре сједињени са Главом Цркве Господом Исусом Христом са свим Светитељима и Ревнитељима Цркве Православне који се кроз векове трудише и борише за чистоту вере Православне, па кроз њих и преко њих и међусобно. То може бити он "Мало Стадо за које рече Господ у Свом Еванђељу, да "би воља Оца Небескога да му да царство".

У Српској Православној Цркви први и најдоследнији борац против Екуменизма био је и остао блаженоупокојени отац Јустин Поповић, који је својим примером, својим речима и својим делима одушевљавао и надахњивао многе да га следе. Свој богословско-православни став о Екуменизму о. Јустин је сажето изразио у широко познатој књизи "Православна Црква Екуменизам", штампана најпре у Солуну 1974. године. У тој својој књизи о. Јустин је дао сажету али свеобухватну дефиницију Екуменизма. По њему, "Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име: свејерес" (Н. д. стр. 145). Отац Јустин је сматрао да ће најбоље показати сву настраност и наказност екуменизма, какав се у наше време појављује, ако га огледамо у огледалу једине Истините Цркве Христове. И он је то учинио изложивши у наглавнијим и најкраћим потезима учење Православне Цркве о Истинитој Цркви Христовој, Цркви апостолско-светоотачкој, светопредањској. Само ако се има право и пуно познање науке Христове, могуће је лако уочити и препознати сва лажна и јеретичка учења.
О настанку, пак, Екуменизма као покрета за сједињење хришћана, његовом историјском путу и развоју, као и могућим замкама у које су упадали, и даље упадају, многи православни хри-шћани, па и знатан број црквеног клира, међу којима и добар број епископа, описао је и систематски изложио јеромонах Сава Јањић, сабрат манастира Дечана, у својој књизи "Екуменизам и време апостасије", Призрен 1995. године. Тамо се екуменизам јасно дефинише пре свега као "еклисиолошка јерес, која има за циљ да "Тело Христово (Цркву) претвори у једну 'екуменску' организацију", ударајући на сам корен православне вере – њену Цркву (стр. 7). Екуменизам, по о. Сави, уствари жели да самовласно "коригује богочовечанско учење Господа Христа, сводећи га на ниво социјалне, хуманистичке и пацифистичке идеје, покушавајући да и самога Христа замени обезбоженим и секуларизованим европским човеком (исто).
Због свог јасног антиекуменског става, књига о. Саве била је од многих нападана па и забрањивана да се продаје у црквеним књижарама, али нико није ни покушао, а камоли успео да било шта из изложенога у књизи демантује и оспори.
Ипак, у новије време, главни носилац борбе и отпора према екуменизму у Српској Православној Цркви, био је и остао часопис Епархије рашко-призренске "Свети кнез Лазар", који излази већ 12 година. Часопис будно прати сва екуменска збивања, доноси коментаре, чланке, осврте и ставове свих оних којима је чистота вере и православља примарна ствар у животу, чак важнија и од самог живота. Ту су објављивани текстови реаговања и преводи писама, одлука и сведочења светогорских манастира по разним поводима. Кад год би се на пољу богословског дијалога православних са неправославнима, или пак у домену практичног "екуменисања" прекорачиле границе чиме би чистота и неповредивост православне вере и Цркве били доведени у питање, проговарао је глас савести, најпре монаха са Свете Горе, а онда и појединих богослова и теолога из Солуна, Атине, или других помесних Православних Цркава. "Св. кнез Лазар" би такве осврте, апеле, протесте доносио на својим страницама, што је у многоме доприносило јачању отпора екуменизму у крилу Српске Православне Цркве. Такви текстови су били: поводом одлука у Баламанду, које је Свештена општина Свете Горе крајем 1993. упутила Његовој Светости Васељенском Патријарху, г. Вартоломеју; па Извештај Комисије Свештене општине Свете Горе о дијалогу између православних и противхалкидоњана, одржан у Шамбезију новембра 1993. године, и многи други.
Сличних осврта и опомена је било и од појединаца или група из саме Српске Православне Цркве. Вредан је помена текст искушеника-монаха Илије под насловом "Нешто горе и од екуменизма", где износи стравично сведочанство екуменских молитава православних, римокатолика и муслимана почетком 1992. године у Босни и Херцеговини. У вези са тим је и наш кратки осврт "Бог се не да ружити у коме указујемо да таква врста гажења светоотачког предања и канона Свете Православне Цркве, води директно, по Божјем допуштењу, у међуетничке сукобе и крвопролиће.
Питање екуменизма и односа Српске Православне Цркве према истоме, као и питање чланства СПЦ у Светском савету цркава, била је тих година честа тема за дискусију и на Светом архијерејском сабору. Покретач и инспиратор тих разговора најчешће смо били Ми са нашим представкама, као и чланци објављивани у нашем часопису "Свети кнез Лазар" . Управо то је и био разлог да смо крајем 1994. године добили одлуку Светог архијерејског синода (бр. 3128 од 17. новембра 1994. године), да за Свети архијерејски сабор припремимо и поднесемо кратак преглед историје ССЦ, као и питање укључења у њега Српске Православне Цркве. Извршавајући, дакле ту одлуку Св. Синода, ми смо за Свети архијерејски сабор у мају 1995. поднели следећи извештај из кога се, надамо се, јасно види и наш лични став према ССЦ као и према екуменизму. Тај извештај гласи:

АНЕКС ПРЕДАВАЊУ:

Извршавајући, дакле, ту одлуку Светог синода, ми смо за Свети архијерејски сабор у мају 1995. године, поднели исцрпан извештај у коме смо објаснили најпре неодрживост самог назива "Светски савет цркава", будући да су Свети Оци Другог Васељенског Сабора одогматили веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у "МНОГЕ" од којих би се могао градити или стварати некакав "савет" или "савез што би била нека "НАДЦРКВА".
Потом смо укратко изнели историјат настанка ССЦ 1948. године, показавши да он своје корене има у модерној јереси – свејереси која се назива Екуменизам, који је поникао у крилу протестантизма при крају 19. века, и за потребе истога. Тек касније, тај покрет и његове антицрквене идеје (као што је "Теорија грана – Branch Theory") постепено бивају усвајане и прихватане од појединих помесних Православних Цркава које се укључују у ССЦ и постају њен "ОРГАНСКИ" део.
Српска Православна Црква дуго је одолевала том искушењу екуменизма, да би најзад и она 1965. године постала чланица ССЦ, и трудећи се да ниучему не заостане за примером раније учлањених помесних Православних Цркава, узимајући активног учешћа у свим екуменским дијалозима и активностима, без обзира колико то било у супротности са светоотачким Предањем и прописима Канона Цркве Православне.
Резимирајући свој извештај, на крају смо предложили Светском архијерејском сабору СПЦ да у току тог свог заседања донесе неопозиву ОДЛУКУ о иступању Српске Православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних међуцрквених организација (као КЕК и др.), и да сходно томе прекине праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама. То учинити, образложили смо, из следећих разлога:

1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује:"Човека јеретика, после првог и другог саветовања, клони се".
2. Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили.
3. Што не постоји ни један једини међу Светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних.
4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве, коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и изналажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима.

Стварање ССЦ

1. У самом називу "Светски савет цркава" садржана је сва јерес ове псевдоцрквене организације. Јер Свети Оци Другог Васељенског Сабора одогматише веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у "МНОГЕ" од којих би се могао градити или стварати некакав "савет или "савез, што би била нека "НАД-ЦРКВА".
Црква је једна и саборна, и у њој је сабрана сва истина, сва благодат, све оно што је Бог собом донео на земљу и даровао људима, и оставио међу људима да се њиме спасавају. Она је једна и саборна јер сабира све оне који желе спасење, у једну целину, у тело Христа Богочовека. Отуда и сама идеја "савета" или "савеза" цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека.
2. Историја Светског савета цркава има своју предисторију у модерној јереси – свејереси која се назива ЕКУМЕНИЗАМ. Феномен Екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. Екуменизам је пре свега еклисиолошка јерес, јер удара на сам корен православне вере – на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну "екуменску организацију лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу.
Темељи Екуменизма ударену су још крајем 19. века, управо 1897. године на Конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу су формулисани основни принципи будуће екуменске уније хришћанских "цркава". Ова Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Ту минималну заједничку основу требало је да чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никео-цариградски символ вере и само две свете тајне – Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је и тзв. Принцип толерантности према учењу других "цркава" и спремност на компромис љубави. Трећи изум Ламбетске конференције јесте чувена Теорија ГРАНА (Branch Theory), која полази од тврдње да је Христова Црква као једно разгранато дрво, чије су гране међусобно равноправне и само заједнички представљају манифестацију ЈЕДНЕ Цркве.
Зло семе једном посејано, нагло се разрасло. Већ почетком 20. века, 1910. год. У Единбургу је, у организацији протестантских "цркава" одржана "Светска мисионарска конференција" на којој је одлучено да се организује светски покрет хришћана за питања вере и црквеног устројства. Истовремено са овим покретом деловао је и покрет "Живот и рад" чији је задатак био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у питањима практичног живота. Од ова два, искључиво протестантска покрета, ствара се њиховим уједињењем 1948. године на Првој генералној скупштини у Амстердаму "Светски савет цркава" са седиштем у Женеви. На тој скупштини биле су присутне, нажалост, и неке Православне Цркве, као: Цариградска патријаршија, Кипарска архиепископија, Грчка архиепископија и руска Митрополија у Америци (данас – Православна Црква у Америци).
3. Православље, нажалост, није дуго одолевало овом искушењу модернизма и секуларизма, него је брзо њиме инфицирано. Од стране Православних Цркава, прва је учинила уступак екуменизму Цариградска Патријаршија, још у јануару 1920. године својом Енцикликом "Свим црквама Христовим". У њој се не само помесне Православне Цркве називају "Црквама", већ је тај назив сасвим равноправно, по први пут, придодат и разним јеретичким конфесијама.
Тако, на самом почетку те несретне Енциклике се каже: "...међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима..." Енциклика, даље, апелује да треба радити на "припреми и омогућавању потпуног јединства"; разне јеретичке групе назива "Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу" и које су нам "санаследници и сателесници обећања Божјих у Христу" (Еф. 3,5). Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје НОВИ (Григоријански) Календар "ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ "Цркава", што је ускоро Цариградска Патријаршија (а касније и још неке помесне Православне Цркве) и учинила, плативши то скупом ценом (унутрашњим расколом у Цркви и народу).
Друге Православне Цркве су једно време одолевале овом опаком искушењу. Нарочитго је Московска Патријаршија показивала извесне знаке опрезности према екуменизму. О томе сведочи и сабор (САВЕТОВАЊЕ) епископа Помесних Православних Цркава одржан у Москви од 8. до 18. јула 1948. године, а поводом петстогодишњице проглашења аутокефалности Руске Православне Цркве. На том Сабору су представници александријске, антиохијске, руске, српске, румунске, грузијске, бугарске, пољске, чехословачке и албанске Цркве одбацили учешће у светском екуменском покрету и у ССЦ, који је управо био формиран, осудивши га као јерес.
4. Ова ревност Православних у одстојавању Истине Божије о Цркви, нажалост, није дуго трајала. Само четири године након формирања Светског савета цркава, Цариградски патријарх Атинагора издао је 1952. године Енциклику којом позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже Светском савету цркава. Иако су разлози за такав позив били сасвим банални и нецрквени (рецимо: "приближавање народа и нација", у циљу "суочавања са великим проблемима садашњице"), поједине Православне Цркве још исте те 1952. године хитају да се укључе у ССЦ. Цариградска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ у Женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ састаје се на Родосу са представницима свих Православних Цркава, од када је практично Екуменизам ушао међу зидове Православља и почео, попут рака, изнутра да га разједа. После Родоса, Православни се просто такмиче међусобно ко ће се показати већим екуменистом.
Православни екуменисти су почев од 1961. године сазивали низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. Тако је 1964. године одржана Трећа конференција на Родосу, где је одлучено да се воде "дијалози" са јеретицима "на равноправној основи", као и да свака помесна Православна Црква негује самостално "братске односе" са јеретицима. Коловођа у свим овим екуменским играма био је Цариградски патријарх Атинагора, који је започео серију сусрета са римским Папом, међусобно скидање анатеме из 1054. године, заједничке молитве итд. А касније су то чинили његови наследници и њихови сарадници, као што су Јаковос амерички, Стилијанос аустралијски, Дамаскин женевски и многи други.
Тај рад на екуменском плану прате и неконтролисане изјаве појединих представника Православних Цркава, не само оних са Цариградског трона, које немају ништа заједничко са ставовима и учењем Светих Отаца. Померене су међе које поставише Оци наши између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара. Основни задатак свих тих излива сентименталне (у суштини обострано лицемерне) љубави која се у тим изјавама тобоже пројављује, јесте да се код православних хришћана развије свест о томе да су са неправославнима браћа у Христу, и чланови једне и истинске Цркве Христове.
То се говорило у сусретима, на конференцијама, штампало у часописима и књигама, преношено преко радија и телевизије. И све то требало је да доведе до "заједничке Чаше", до заједничког причешћа (intercommunio), које и јесте основни циљ такозваног "дијалога љубави" . А то је, по оцу Јустину Поповићу, "најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско и притом издајство васцеле Цркве Христове".

Приступ СПЦ Светском савету цркава

По угледу на остале помесне Православне Цркве, а посебно на Цариградску патријаршију, и Српска Православна Црква, од самог почетка трудила се да "ухвати корак" са временом. Иако формално још није била члан ССЦ, она је почела да тесно и често контактира са тим "савезом јереси", како би рекао отац Јустин, да прима у званичне посете представнике ССЦ, најпре лица задужена за слање међуцрквене помоћи, као г. Тобхијаса, Масквела, гђицу Мајхофер, па до генералног секретара Висерта Хуфта.
Истина, Српска Црква није имала званичног представника – посматрача на Другој Конференцији ССЦ у Еванстону у Америци, али је зато на Трећој Скупштини у Њу Делхију 1961. године имала своју трочлану делегацију (којој је на челу био Епископ Висарион). На овој скупштини дошло је до суштинског заокрета по питању учешћа Православних помесних Цркава. Изгледа, под притиском комунистичке совјетске власти, Московска Патријаршија, а са њоме и Цркве у свим сателитским земљама, листом су се учланиле у ССЦ. Тада су се учланиле: Московска Патријаршија, Грузијска Патријаршија, Румунска Патријаршија, Бугарска Патријаршија, Пољска Архиепископија и Чехословачка Архиепископија.
Српска Црква постала је члан ССЦ на "мала врата", помало нечасно. Наиме, у посету СПЦ је дошао генерални секретар Висерт Хуфт и замолио да се и Српска Црква учлани, без обавезе на потписивање неких теолошких докумената, који би били догматски и канонски неосновани. Тадашњи Свети синод (не, дакле, Сабор) СПЦ са Патријархом Германом на челу, одлучио је да се и Српска Црква учлани. То је прихваћено и озваничено на заседању Централног одбора ССЦ негде у Африци 1965. године.
Од тада па надаље Српска Црква је, као и естале помесне Православне Цркве, постала ОРГАНСКИ део ССЦ. Узимали смо учешћа преко званичних представника (епископа или теолога) на свим каснијим анамблејама, конференцијама, симпосионима, састанцима, молитвеном седминама и свему оном што је ССЦ падало на памет, а на шта смо ми беспоговорно пристајали. Резултат тог учешћа била је извесна материјална помоћ, коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентских стипендија, или извесним новчаних прилога за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде Богословског факултета. Те мрвице материјалних добара плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом Предању Цркве Православне.
Присуство наших (и уопште православних) представника на разноразним екуменским скуповима нема канонског оправдања. Нисмо тамо ишли да смело, отворено и непоколебљиво исповедамо вечну и неизменљиву истину православне вере и Цркве, него да правимо конмпромисе, и пристајемо, мањевише, на све оне одлуке и формулације које нам неправославни понуде.Тако се стигло и до Баламанда, и до Шамбезија, и до Асизија, што све скупа представља неверство и издају свете Православне вере.
За све то време падања и пропадања у сваком погледу Цркве Светога Саве, једино се чуо глас оца Јустина Ћелијског, који је био и остао будна и непроменљива савест СПЦ. Он, дубоко осећајући и литургијски преживљавајући дух апостолске и светоотачке истине, писао је поводом екуменских "подвига" патријарха Атинагоре: "А патријарх цариградски? Он својим неопапистичким понашањем, својим речима и делима, саблажњава већ деценијама православне савести одричући јединствену и свеспасоносну истину Православне Цркве и вере, признавајући римског врховног првосвештеника са свом његовом демонском гордошћу..."
Ове речи јасно изражавају један зрео, искрен и светоотачки став према патријарху-јеретику, као и прецизну дијагнозу основних намера Цариграда, које наследници патријарха Атинагоре све до данас спроводе на очиглед и прећутно одобравање званичника осталих Православних Цркава.
Шта ли би тек данас рекао отац Јустин? Једино што је добро у читавој овој ствари, то је што наши званични представници и учесници на разним екуменским скуповима, по повратку отуда ништа не пишу и не објављују у црквеној штампи, што би тровало православни народ. Често и ми архијереји на Сабору сакупљени, остајемо ускраћени за званичне извештаје од браће архијереја, као наших представника, што је сматрам, недопустиво.
Имајући у виду све напред речено с једне стране, и вечно и непогрешиво еванђелско мерило "да се свако дрво по плодовима својим познаје" с друге стране, јасно је као сунце шта нам ваља чинити. Још на овом сабору донети ОДЛУКУ о иступању Српске Православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и др.), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама.

То учинити из ових ралога:
1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује:"Човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се".
2. Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили.
3. Што не постоји ни један једини међу Светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних.
4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и налажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима.

Након две године од овог нашег извештаја, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве на свом мајско-јунском заседању 1997. године донео је одлуку да Српска Црква иступи из ССЦ, односно одлучено је да Српска Црква не буде више органски члан ове организације. У образложењу ове одлуке је констатовано да је Светски савет цркава настао као израз жеље, нарочито расцепканог протестантског света (почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне Цркве су, свака на свој начин, као што смо видели, особито после 1920. године редовно учествовале у тзв. Екуменском покрету, ради остваривања Христове заповести "да сви једно буду" .
У почетку су на пољу екуменизма учествовали виђени богослови Православне Цркве, као што су свети владика Николај Жички, Епископ бачки Иринеј (Ћирић), Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић), Протј. Георгије Флоровски, Димитрије Станилоје и др. Они су у свакој прилици сведочили вечну истину и став православног богословља, да "без јединства у вери нема и не може бити јединства у Цркви као богочовечанском организму Христовом" . На свим екуменским сусретима и ансамблејама они су издвајали у посебне закључке своје православне ставове и одлуке. Тек касније, од формирања ССЦ, од тог принципа се постепено одступало, и православни представници су се све више утапали у заједничке (у суштини неправославне) закључке и одлуке.
На то посебно указује образложење изнето на Сабору СПЦ којима је објашњена и образложена одлука о иступању из ССЦ. Таква одлука је донета:
Са разлога што је ССЦ почео да занемарује у свом делању онај изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства Цркве;
Са разлога што је овај Савет почео да добија природу "НАД-ЦРКВЕ" и да се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свога деловања за Православље неприхватљиву англиканску "теорију грана", у новије време називану теорију "хришћанских традиција", по којој се "традиције" неких од протестантских секти (насталих, рецимо, у прошлом веку) изједначавају и сматрају равноправним са живим Предањем Цркве Истока, непрекинутим од апостолских времена;
Са разлога што је ССЦ под све већим утицајем секуларизма;
Са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква увек бива надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена;
Са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне светске политике;
Са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примењивано – религиозног синкретизма;
Са разлога што неке, и то најзначајније (нпр. Англиканска црква) чланице ССЦ, наместо да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике – уводе нове "црквене" обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за "бискупине и "пасторине"), стварајући радикално нови поредак, еклисиологију и морал у "цркви";
Са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд овенчавање истополних лица – лезбејки и хомосексуалаца), што је "срамно и чути";
Са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су постала честа заједничка причешћивања и молитвена општења са неправославнима, којом се праксом негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи, негативно се одражава на саму Цркву);
Са разлога што ОРГАНСКО чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!);
Са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, сведок верни и чуварка (заједно са осталим Помесним Православним Црквама) – вере и етоса Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ; и отказивање да буде ОРГАНСКИ члан ове организације (што су учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради "на јединству свих" и да сарађује са свима, на раду са ССЦ на хуманитарном пољу, као и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност и заједништво међу народима и државама у свету.
С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре коначног иступања, достави Цариградском и Васељенском Патријарху и свима поглаварима помесних Цркава Православних, са предлогом и захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности".
Нажалост, последњи ставови ове одлуке Сабора СПЦ, анулирали су све оне напред изнете јаке разлоге за коначни и трајни прекид чланства и сарадње са ССЦ, што се убрзо и показало.
Ускоро је одржано "Солунско саветовање" представника свих Православних Цркава, чији су "закључци" спречили Српску Православну Цркву да изврши своју одлуку из 1997. године и напусти ССЦ. Као да је циљ тог "саветовања" и био да разводни и обеснажи одлуку СПЦ. И заиста, већ идуће 1998. године Сабор Српске Цркве пружио је нови одговор на поменуто питање. Тај други одговор, по тумачењу православног канонисте г.Ж. Которанина, "није богословски, него политички" . Он се састоји, прво, у неспремности Сабора да заштити своју прошлогодишњу одлуку од фалсификовања, негирања и неизвршавања исте и, друго, у усвајању Солунских закључака као и у отпослању делегације Српске Цркве у Хараре на заседање Скупштине ССЦ. Суштина, пак, Солунских закључака састоји се у тражењу радикалне реорганизације тог Савета, која ни до данас и након седам година, нија уследила. Тако су и ти "закључци остали "мртво слово на папиру". Нити се ССЦ у било чему реорганизовао и постао ближи Православној Цркви Христовој, нити је иједна Помесна Православна Црква (па ни Српска), због тога иступила из чланства у ССЦ. А разлози и образложења за прекид чланства у њему (изнети у одлуци Сабора СПЦ), и даље су на снази, као, нажалост, и штетне еклисолошке последице које из тог чланства проистичу.
Тако је другим одговором Сабор Српске Православне Цркве, напустивши своју ранију одлуку (из 1997. године) и њено образложење, наставио и продужио своје ОРГАНСКО учешће као равноправни члан Светског савета цркава, водећи себе и своју паству путем погибли. Просто, напросто, даље чланство Српске Цркве у ССЦ није нити може бити богоугодно. Последице тога већ осећа народ и држава. Најодговорнији у Телу Цркве (Епископи) заобилажењем догмата и кршењем канона призивају Божији гнев на себе и на стадо своје. Неприхватљив је за православну савест јеретички концепт "еванђелског екуменизма" – Еванђеља без Христа, спасења без Цркве.
Утешно је што је у Српској Православној Цркви и после недоследности које је показао Свети архијерејски сабор, и даље било и има оних који се са тим нису помирили, који и даље отворено и смело иступају против наказног екуменизма, као и против оних који га подржавају, излажући се често и отвореном гоњењу од стране појединих Епископа. Вредно је овде поменути нека имена, у српском народу добро позната. Поред цитираног Жељка Которанина, ту је Родољуб Лазић, Миодраг Петровић, Владимир Димитријевић, свештеник Бобан Миленковић и др. Нарочито су у противљењу екуменизму "у пракси" доследни и одважни монаси у скоро свим Епархијама СПЦ.
Општи глас свих бораца за чистоту вере и верност Цркви Православној зазвучао је у СПЦ са "Сопоћанског скупа"који је одржан у фебруару 2001. године. Са тог скупа монаштва, свештенства и верних чеда Цркве Православне, руковођених бригом и љубављу према светосавском наслеђу своје мајке Цркве, упућен је АПЕЛ – МОЛБА Светом архијерејском сабору Српске Православне Цркве, да:
Неодложно изврши своју одлуку из 1997. године о иступању наше Цркве из ССЦ, указујући да је свака Помесна Црква власна да сама донесе и изврши такву одлуку, јер су се појединачно и учлањавале. Никакви закључци Солунског саветовања томе не могу и не смеју бити сметња;
Ревидира свој однос према римокатолицизму, који сви Свети Оци и Учитељи Цркве, од Фотија Великог, преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не "сестринском црквом", те да се прекине свако молитвено општење са римокатолицима и папом римским под изговором "братске љубави";
Да се ни под каквим условима не прихвати често најављивани папин долазак у посету Српској Цркви; да се зауставе извесне тенденције (које се често наслућују) ка увођењу новог календара у нашу Цркву, јер би такав покушај довео до великог раскола у нашој Цркви, као што се десило и у свим помесним Црквама које су увеле нови календар;
Да се у Српској Православној Цркви покрене унутарцрквени дијалог о свим спорним питањима духовног живота и богословља, јер управо недостатак добронамерног дијалога доводи до унутрашњих подела у народу на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању.
На крају, Сопоћански скуп, завршава свој Апел цитирајући речи светог владике Николаја, о потреби ревности и будности у борби за спасење своје душе. "...Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу Цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона" (мисли на Конкордат из 1937. године), ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује".
На крају бих завршио ово своје излагање молитвеном жељом, да овај наш Солунски симпосион буде збор ТРУБАЧА који ће својим сведочењем и својом ревношћу разбудити успаване савести представника свих помесних Православних Цркава, да све скупа, или свака појединачно, следујући свој унутрашњи зов, иступе из Светског савета цркава, прекину молитвено и практично учествовање у јереси екуменизма, те тиме посведоче пред лицем целога света да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква била је, јесте и биће Црква Православна, да изван ње нема Цркве, и да без Цркве и јединства са Црквом нема ни спасења. То ће бити једино истинско служење ближњему, истинска љубав према свима неправославним или инославним људима и народима савременог света, јер по оцу Јустину: "Само је оно права љубав која ближњему осигурава живот вечни".

Тајна безакоња

Тајна безакоња





Сатана: “Онемоћао сам и поражен, али још увек имам велику моћ убеђивања и покидаћу ланце и окове, прећи ћу преко граница васељене и кренућу у напад са својим легионима. И натераћу људе на напад и отпочећу битку, последњу битку с тим Кротким Јагњетом чији ме зраци славе, кроткост, смирење, чистота, невиност и светост пале неиздрживим огњем и прете мојим свргавањем у крајњу таму. А ја знам да одатле нема повратка, јер је тамо област вечног мрака небитија, где је за мене све затворено и окончано и сва средства су неповратно изгубљена -–тамо у области мрака у новој, за мене бесконачној вечности.”

Тако је размишљао Луцифер, окован у паклу на дан последњег суда и уплашио се своје будућности. Сетио се обитељи Светлости вечне радости, лепоте небеских служитеља славе с њиховом кротошћу, смирењем и оданошћу Творцу у својој бескрајној љубави према Њему и вечном славословљу светова васељене...Сетио се и дана силаска на земљу Божанског Јагњета пред чијим смирењем, кротошћу и трпљењем се све човечанство које Га је познало поклонило. Сетио се успелог лукавства, предаје и обмане: предаје Богочовека крсној смрти, лажне победе над Њим и страшног трена коначног пораза светлосним васкрсењем Сина Божјег...”Све је свршено; свет је поверовао у Њега и догодило се спасење човечанства од почетка времена и та вера ће спасити сва поколења људи која ће се тек родити, - док земља не уђе у вечно – непрестано постојање са најсавршенијим световима, - на бескрајне векове за мене затворене”

И ланци – направљени од мрака издаје, предаје, стихијске гордости, самољубља и лажи који су обавијали Луцифера – га још јаче стегоше и везаше са свих страна и помрачише Његов ум још већом притајеном злобом и осветом које су га још више и безизлазније и безнадежније мучиле својом немоћи која је гушила свест његове безумне воље.

“Зар се покорити? Пасти у прах пред свемогућом светлошћу Светворачке Силе; пред том безграничном љубављу и милосрђем Оног Ко све позива на вечан живот, срећу и блаженство познања истинског разума?! Покорити се?.. Пасти и поклонити се после многовековне борбе с Њим, кад сам испробао толико средстава и усавршио се у својој кулури”? – гордо је помислио Луцифер и страшни бол безумља због окова немоћи који су га притискали га је преплавио и он се још више и још безизлазније намрачио; и змија његове мисли која се кружно извијала се испружила колико је дуга и замрла, а онда се скупила поново и склупчала у нову, црну мисао рушења, пропасти и смрти и дала је Луциферу снагу своје гипкости, снагу убеђивања људи у змијску мудрост знања...

И замислио се Луцифер:

“Треба се спремити за напад с десног крила: - борба с вером и од исхода те борбе ће зависити сав успех наше победе над спасењем.”

И издахну Луцифер вулканску ватру и изазва подземну грмљавину тако да се разлеже страшна бука од које уздрхта површина земље.

Луцифер је сазвао своје легионе и све савезнике који су се предали власти таме и они сви до једнога изађоше пред владара и покорно слушаше његову наредбу.

А он им је викао:

“Еј ви бездомници шума, пустиња, џунгли и мочвара које је крст преморио и који сте оставили своју славу у бајкама дадиља које плаше децу! Слушајте и извршавајте; - дајем вам нову власт и силу црне змије...Слушајте!

“Крст и вера у Распетог су победили сав свет, продрли у сву васељену. Људи већ стоје на прагу Царства Божијег које наступа с непобедивом снагом да би привукло људе вечном блаженству, виђењу оне лепоте и среће и пуноће разума која нас кода мукама бесповратног. Људи већ знају у чему је срећа и добро живота; телесним осећајима, сладошћу страсти и порока их више неможеш завести. Потребна су нова средства, нови начини: тело засад треба оставити на миру. Треба дејствовати на центар и обавезно са десног крила: уништити веру – то је за нас најважније прво утврђење и чим заузмемо то утврђење и од људи порушимо га, - победили смо. Зато је потребно саградити такву заседу и непрекидно вршити акције, али тако да сваки ударац који задамо дође с друге стране. Разумете ли ову војну тактику? Када се непријатељ не види, неможе се открити, - неможе се ни победити.

“Дајем вам нову снагу црне змије, - снагу наговарања. Наговарајте, убеђујте; - то моћно и једино средство против слободне воље човека да се савлада и приклони на нашу страну, - треба привући непријатеља на тај начин и окружити га са свих страна. Мислено наговарање ће људи да сматрају за сопствене мисли, за досетке и постигнуће свог ума и следиће их непоколебљиво, правити читаве теорије, школе и науке и од њих сте ви дужни да плетете своју мрежу црне змије, док се људски ум скроз не заплете у њу и они престану да схватају једни друге – где и у чему је истина и неће бити више у стању ни да мисле о спасењу и излазу и престаће да га желе. Тада ће мрак светлост у њима истиснути и они ће нашу таму почети да називају светлошћу, а светлост ће им се чинити да је мрак и они ће се придружити нашим црним четама и легионима и лева страна ће им постати десна, а за десну ће сматрати да је лева, а лева ће себе сматрати правом десном и ропство, заробљеништво своје ће сматрати правом слободом која је добровољна. Тада – само још један корак – и ми ћемо погубити све живо на земљи. Људи ће почети да заједно са нама теже ка стихијском рушењу и уништењу свега.

“Ура!... Ура!... – безумници узвикиваше у паклу; разлегоше се бесни крици црних легиона, онда громогласан смех, рика љуте звери, метални звекет – мукли, који траје, цепа душу и вуче наниже испод пакла у вечни мрак, у безизлазну провалију мрака, у вечну непролазну муку...И зашишташе црне змије демонске замисли и почеше да се извијају у круг и издужише се на дну провалије и притајише се, а онда се поново извише спирално и синуше очи гује – отровне, хладне, убиствене за све живо... И мрак се појачао и згуснуо и испунио јауцима и крицима мучења и злобе и немоћи и жеђи погибељи – безизлазне, вечне непролазне.

Кад одједном се зажарише, синуше два огњена ока, две мрачне зенице – црне као ноћ и продорне, које леде и обесхрабрују и пакао се осветли као и сви легиони чудовишних приказа и наступи мртва, страшна и кобна тишина.

И даде Луцифер својим легионима план напада.

“Пре свега заводите наговарањима служитеље Цркве предвечног. Покажите им власт над душама оних који се спасавају, над владарима и царевима и лепотом жена и могућност лаког овладавања њима; покажите им световна блага, богатства и спољашњу привлачност средине, изобиља, раскоши, као и средства за њихова задобијање. Свето јеванђеље Васкрслог начините оруђем у њиховим рукама, скривено од људи, да оно не би разоткрило њихову преступност пред људима. Развраћајте их опрезно и постепено, а кад ваше сугестије прихвате као свопствене мисли и жеље похотних страсти и када овладавање душама у тајни и лукавству помисли и власт над душама и благом света заведе њихов ум и срце и почну да суде и муче и убијају невине и непокорне, који се противе њиховој лажи и претварању и заснују своју владавину на страху – тада сте обавили свој посао. Вера ће се у људима пољуљати, јер ако су служитељи и учитељи Цркве такви, помислиће, онда вера коју они објављују није спасоносна, већ погубна и они лажу: проповедају и уче о смирењу, а сами су горди у свом преступном и улагивачком благочешћу: проповедају чистоту и непорочност, сами се прљају блудом, пороцима и завођењем жена и развраћањем невиних и чистих, проповедају љубав према ближњима, а осуђују на сурове муке, пале на ломачи и смишљају мучења ( ово се односи на римокатоличко свештенство); проповедају уздржање и сиромаштво духа, а сами су распусни, грамзиви, горди, воле да стичу и да грабе од туђег имања. Саблазан ће бити тако велика да многи неће одолети; вера и религиозност ће постати искушење и из корена ће се покидати.

Тај посао поверавам вама: легиону Паладе и Молоха. А теби – легиону црне змије – наређујем следеће: пратите будно и непрестано учене људе, људе обдарене талентима и генијалношћу. То су изабрани и најбољи од људи; - они теже ка изучавању природе и њених давно сазданих облика и продирању у тајну живота ради славе Творца и познања Његове несхватљиве мудрости. Сврха и циљ њихов је тако јасан и велики да ће се сав живот људи, ако они успеју у томе претворити у хвалу Свевишњем и људи ће се вратити бесмртности и вечном блаженству и откриће им се сва радост и срећа битија и вера ће им постати као камен дијамант, а земља са свим својим житељима – Царство Васкрслог. Тада су сва средства наше борбе и наше време завршени.

“Жури легиону црне змије! Журите, служитељи њени у област тих изабраника, људи науке и генија славе Крста и шапућите им опрезно, скривено и тајно, - да нема ничег у свету натприродног и тајанственог, постепеност развоја природе у својој разноврсности, лепоти и хармонији облика им објасните идејом самостварења, или да би сте начинили јачи утисак употребите латински термин – еволуција; та реч ће пре заживети, јер људи су привржени наукама и чврсто верују људима посвећенима у схоластику. Сугеришете опрезно, у складу са искуственим истраживањем састава материје и њеног облика са душом и духом – сведржећом силом Творца, који су прекривени тајном, да те душе и животворне, како кажу, Силе уопште нема никакве, да се ради дамо о кретању, простом кретању које се разликује једино по брзинама које се различито доживљавају или одржавају на нервима организма; и да постоји само материја или видљива и опипљива супстанца која се у свом кретању сама ствара. Ова идеја је тако успешна да ће људи лако почети да одричу постојање и душе и Бога - Творца васељене и обоготвориће материју, а вишу представу о њој – оно божанско – ће објединити и видети у себи, т.ј. свом уму; и погордиће се и устати против вере у Јединог Вечног. А пошто виде служитеље Цркве онакве каквим сте их ви учили, дефинитивно ће се саблазнити и склопити савез са нама и признаће за прави прогрес само нашу стихијску културу и слободу, а тада ће и наша утврђена позиција постати потпуно скривена и недоступна људима, јер смо постигли то да ће наше постојање одрицати сасвим, а наше ударе, налете нашег легиона ће сматрати да су од супротне стране и прихватиће пријатељске поздраве ума својим генијалним представницима. И никоме више неће поверовати да смо непријатељи и свакога ко нас буде откривао и подсећао на наше постојање ће исмејати и прогласити лудог.”

“Када је ствар већ готова, смело иди напред. Потребно је деловати што упорније и хитрије да би се одлучно људска мисао скренула са небеских области и нада у бесмртност, због којих људи чувају своју моралну чистоту и изоштравају стални глас савести који их подсећа на Бога и Његове светиње тамо – у небеском Царству где вечно сија и мами неугасива светлост истине. С тим гласом савести, с тим вечним, упорним поривима људске душе је најтеже изаћи на крај” ... Ево дакле:

“Слушај легиону црне змије и испуњавај! – Дај што више утисака људима – разноврсних, који остављају без даха због непрестане смене нових проналазака и открића; смене узбудљиве, која се дешава сваког минута, сваке секунде, без краја, без станке: ново и ново, замамно, запањујуће и зачаравајуће. Пре свега, начини брзог, тренутачног кретања воље, миски, жеље – целог бића. Видети на даљину, чути на даљину, размењивати мисли на даљину – невероватну гигантску, запањујућу...Приближити људе, збити у једну гомилу, - што даље од издвојености, даље од личности – путем буђења радозналости за сјај новине и чудесан пораст проналазаштва. Кретање на пару: железница и пароброди: бука возова, брзо, муњевито кретање - до помрачења ума – бука, звекет, звижддуци, огромне железничке станице, свуда неуморна бука и граја, смена лица и предела и положаја - опасних, смелих, скоро дрских, који изазивају вртоглавицу, страдање целих возова са свим људима...Телеграфи, телефони, лифтови, ваздухопловне машине, аеростати; фонографи и грамофони...Електрични мотори, електрични трамваји, електрично осветљење... Све је у људским рукама, у власти његовог ума – човека-цара, господара над природом коју је покорио себи...Нема надахнуте уметности; она је у естампама, фотографијама, олеографијама, светлости, брзој механичкој репродукцији безбројних снимака...Писаће машине, машине за штампање, за шивење, машине за сејање, млаћење, млевење, млевење и печење, за играње, певање и говорење, живи кинематографи...Доле руке! Доле рад рукама!...Ум царује. Ум је цар; ум је господар; ум је људска гордост. Почеће да му се клањају, да га боготворе. И гордо ће подићи човек главу и познати слободу...Шта ће му власт над собом кад царује свиме? Што да се неком потчињава кад су се њему подчиниле силе природе? И познаће човек нашу мудрост, мудрост наше црне змије, остварење рајског предсказања послушној жени: “знаћете све, па ћете постати као богови.”

“И подићи ће човек главу и побуниће се против Неба које га је мучило искушавањем трпљења и подићи ће се против кротости и потчињености закону и против смирења и невиности и чедности и исмејаће их као слабост, кукавичлук и робовање и замениће их слободом стихијске воље и сладост чулних наслада ће бити украс те слободе...”

“Живот – кретање без прекида, без замора у непрестаној смени утисака -–ће потећи у виду бујице која све захвата и неће бити времена, ни једног тренутка за сећање на Бога и Његову Светињу, на живот света, љубав и тежњу ка Светлости – где је Његов извор и испуњење завета. И ништа Свето, Божанско неће више задовољавати и умиривати људе и глас савести ће умукнути у њима: они ће бежати од њега и страх њихов ће бити као смртна мука и тражиће масу и плашиће се усамљености да им не би проговорила савест. И тако ћемо уместо те дечје, чедне чистоте и светости коју називају духовним развојем и савршенством, како их је учило њихово Јагње, ми установити нашу културу, наш прогрес славе и гордости ума...Чему тај мрски поредак; то потчињење закону, та уједињујућа власткоја задржава кретање ка незаситој жеђи страсти и опијености свим лепотама чулног, бестидно привлачног живота? Усађујте им једнакост права опијања, задовољавања безбрижним тренутком, пуног, сваком доступног живота чула, живота дивље страсти, опијања до краја, до дна уживања!...”

“Слушај легиону црне змије и мамона! Слушај и ради!.. Када се живот човека претвори у вештачки, живот машинске, механичке производње, рад рукама више неће бити потребан; руке људи ће се ослободити и одвезати, а жеља за животом, бујним, грчевитим, свим нервима, свом душом, свим утисцима тренутка, мига, пуном чашом страсног уживања у радостима и добрима наше, већ наше културе која је као талас страсно и свеобухватно преплавила, ће почети да расте и да се шири да испије чашу живота до дна, до смрти, до агоније уживања, - свако ће да је испије, проба и ужива; јер неће више бити вере, наде, љубави – сем чулних наслада. Сами људи ће исмевати веру, наду и љубав - те сестре наивне људске фантазије – као и ми сада – слободна деца ада...Ха..ха..ха! Смејте им се, смејте се безумницима, безумници!...СМеј се легиону црне змије!... Смеј се стари Молоху!...Гледај, гледај и уживај у безумљу људи!...Труд, вера и нада су их спасавали, давали им мир и чисту радост живота; умерено, разумно, од жетве до жетве, од једног приноса па до другог њихов живот је мирно текао. А богаташи су нам још одавно служили, радили су за нас; били су пресити и смејали су се трпељивим сиромасима, држали их у ланцима и тамницама, поробљавали радом за њих, богаташе: за њихову ситост, удобности, богате хаљине и моду, за њихов ташти сјај и величину, за њихове наложионице, њихову бестидну раскош и разврат! Они нису имали ни веру ни наду, ни љубави ни саосећања и зато им много дугујемо. И када машинска производња уништи рад рукама и масе гладних и голих сиромаха небуду имали шта да раде – наш циљ ће бити постигнут. Пролетеријат ће се накострешити и покренути се у целом свету као страшна лава...Сугериши им, уливај им у уши легиону црне змије и ти стари Молоху - слободу, нашу културну слободу избора по вољи!...

Сад неће бити тешко: - пусти у моду нашег Маркса и постави социјализам уместо хришћанских идеала вере, наде и љубави; уместо те Цркве Јагњета коју су исповедали и коју смо тако лако успели да разбијемо[1] уз помоћ услужне нам хијерархије њеног свештенства, - да разбијемо не безбројне делиће који оспоравају своје првенство и праведност у вечитој свађи и мржњи благочестивих пастира...

Ми смо победили! Вичи легионе црне змије и сугериши људима: - живео Марксизам! живеле социјалдемократе! живео радни пролетеријат! – заједништво у насилном, хитном захтевању среће свима – среће, комфора и уживања наше културе – блиставе, замамне – слободне од тих разних мутних уздаха за високим и далеким небом... Остварење њихових идеала тамо је сувише далеко; усавршавање појединачно исувише дуго траје...Нудите људима срећу тренутка – уживање само овде, овде! Уливај свима снагу, енергију, одлучност ради социјалне среће, среће свију.

Смеј се греху! Смеј се чистоти и светости живота! Смеј се савести! Смеј се и уверавај да је ово: убити, пролити крв једног, двојице или целе класе непријатеља ради социјалне среће, подвиг, и велика ствар. Одузети, напасти и опљачкати и покрасти ради социјалних циљева је племенити подвиг храбрости. Умрети на вешалима, на губилишту, бити стрељан ради социјалне среће наше културе – слободе, једнакости и братства који су се ослободили празних фантазија о вери, нади и љубави које су људима наметнуте – је прави подвиг, не више хришћанских мученика ради неких тамо вечних блага, већ наших мученика, савремених – за реалност, за свеопшту срећу овде, на земљи, срећу потпуног заноса комфором и страсним, моћним поривима да се чаша живота испије до дна, средствима која су равноправно подељена међу свима.

И ови славни наши мученици ће извршити велики утицај на друштво, јер ће помешати појам подвига и кротке славе мученика за Јагње, да би стали на њихово место и потиснули сећање на њих и умањили истину њиховог мученичког венца. Ова тактика захтева много напора и труда, јер ви, легиону црне змије, морате појачано да утичете на подржавање система казни које учвршћују и хране вашу силу отпора и уништавање међу људима завета Јагњетовог и које су неопходне, јер заоштравају односе између народа и власти и приближавају историју нашем расплету, нашој власти над светом. Схватате ли ви то – легиону црне змије и ти стари Молоху и ти вечито несташни и вечно насмејани Еросе – дете црне змије!!! Бркајте људима појмове! Помрачујте умове!”

И протегну се Луцифер колико је дуг и зевну да пакао уздрхта и зашкргута зубима и од тог шкргута заљуљаше се легиони изобличених демонских приказа. И извила се црна змија Луциферове мисли и обухватила га, обавила га чврсто, а онда се издужила и поново се замотала у виду гипких прстенова и склупчала у црно клупче нове рушилачке, губитељне мисли.

И Луцифер је наставио:

“Слушајте пажљиво: и ти легиону црне змије и ти стари Молоху и ти вечно насмејани Еросе, дете црне змије, који си се родио испод рајског дрвета саблазни!..Слушајте!”

“Предстоји вам најтежи посао без кога ништа нећемо учинити и без кога су све наше мисли бесплодне. постоји једна најнеприступачнија тврђава људи. То је материнство: обнављање потомства и васпитавање. Жена девојка и жена мајка: то је та неприступачна тврђава човечанства коју треба да имате стално у виду и да вешто, опрезно у том правцу упућујете своје ударе. Ако не заузмете, не покорите то утврђење, све је узалуд, јер нећете се решити једног покољења, а израшће ново и против вас ће бити васпитана нова снага. У жени морамо да узмемо човечанство у његовој садашњости и будућности, да га потпуно узмемо”...

И одједном се Луцифер препаде од те помисли и згрчи се као од снажног бола. Змија црне мисли је успузала у раширене од страха чељусти и сакрила се. И задрхта и потресе се цео пакао ...Са огромне висине је у пакао продро као муња зрак чисте светлости и потиснуо таму и расејао мрак. То је било подсећање Луцифера на његову безумну немоћ и на бесконачно милосрђе Творца. И промаче пред унезвереним Луциферовим погледом на небесима Лик Пречисте Дјеве – Мајке Јагњета, неуморне вечите заштитнице и заступнице девствености и материнства жена.

И опет се у паклу згусну мрак и зажарише се Луциферове очи и из чељусти његових испуза змија црних мисли и његов наказни лик још више искриви дрски, подсмешљиви осмех.

“Знамо ми те претње!” – настави он дрско, продорним и хладним гласом као звекет бакра под чекићем наковња и исправи се гордо подигавши ружну, космату руку с дугачким прстима стегнутим у песницу и са белим оштрим канџама.

“Ми нисмо сами! Ми имамо савезника – “венац стварања”, и са њим и није тако страшно!..На нашој страни је мушкарац, мушки пол и он ће нам помоћи да свршимо ствар!”

“Слушај, легиону црне змије и Мамоне и Молоху и нарочито ти раздрагани и несташни Еросе! Уливајте мушкарцима, нарочито младићима, привлачност сладострашћа. Сугеришите им да су чедност, невиност девојака, стидљивост и сва та девствена чистота и скромност код младежи празне предрасуде, које спрежу законе природе и сметају уживању у животу. Задобијте мушкарце за слободну љубав, ванбрачну, која даје привлачну могућност разноликости. Усађујте одбацивање брака који угњетава личност и доноси тешке окове дужности. Укажите на начине заједничког живота и грађанског брака без потомства. Медицина и марксисти ће вам нарочито помоћи својим популарним издањима и саветима за бесплодност по жељи са практичним применом начина и употребом нарочитих средстава приликом полних уживања.

Штампа, наша верна пријатељица у овом случају, ће бити моћно оружје брзог ширења свих ових знања за процват еротског култа. То је с једне стране. А када се мушкарци искваре, од младости исповедања еротског култа и претпоставе законом предањском браку слободан заједнички живот који је освежен лепотама полигамије, тада најбољим женама, јачим девственим природама, убацуј идеју антагонизма у односу на мушкарце, вешто дирај њихово самољубље и достојанство, свест о потреби за еманципацијом, самосталношћу у раду и једнакошћу у грађанској равноправности с мушкарцима, кривцима њене обесправљености, који су лишили породичног огњишта и осујетили њена природна права мајке.

“Нерви жене су нарочито саткани и осетљиви на сугестије. Смело, али опрезно им сугериши потпуну равноправност са мушкарцем, том грубом материјом која се лакше предаје идеји безумља и одмах је облачи у целу научну терију са системом доказних чињеница које оправдање идеја захтева, ма како она безумна била, како смо то одлично успели да урадимо са ученим старцем усадивши му да у идеји “еволуције” светских облика природе, у закону постепености, поступности и законитости њиховог развоја у процесу остварења замисли Божанског ума види Његово одсуство и у даљем развоју примени те идеје искључи из науке веру у Творца васељене.. О!..То је наша најјача срана и потпуна победа над људским умом, мада је он слави као славну епоху ослобођења... Нека га, нека се теши!...”

Али узми у обзир да је жена далековиднија од мушкарца, узвишенија, чистија и Божанственија у својој светоносној лепоти душе, у свом очаравајућем лику и њен утицај је моћан. Зато је неопходно у почетку веома опрезно и постепено утицати на кварење идеје женствености, материнства, чедности, нежне грације и љубави, те идеалне љубави коју су измислили људи. Анода све јаче и јаче, крешендо – уливај презир према тим осећањима која откривају слабост женке која тражи зависност и заштиту јаче стране; - вешто и спретно исмевај и дирај самољубље...

Све оно што је у жени велика снага и светлост – приказуј као слабост и срамотну малодушност; и најважније – настави са нападом на религиозни осећај који се јако корени у осетљивој женској души, да би једном изопачио у жени потомство и убио у њему веру и побожност – те снажне препреке за нашу културу. Зато женама упорно сугериши тежњу ка вишим наукама где ће већ царевати потпун наш систем еволуционистичког кретања мисли који рационалним путем искуственог сазнања води ка одрицању Бога – Творца, бесмртности душе и осталих лепота вере, а да би се очигледност безумља потпуно прикрила и људима дао простор за мисли, код њих ће се образовати позитивна филозофија.

Тада ће жене кренути да енергично оспоравају мушкарцима право на науку, избориће се за право студирања, заузеће место на катедрама, заједно са студентима сећи ће миомирисне лешеве и тражити у њима душу, почетак живота и наравно неће га наћи, а због сталног зближавања с мушким полом и развоја пријатељске комуникације с мушкарцима, у аудиторијима, клиникама, скуповима, конференцијама, заједничким школским клупама и у државној служби у разним установама, женска психа ће природно да постане слична мушкој и тада ће сва снага лепоте, нежности, женствене скромности и оне Божанствене привлачности која развија узвишена осећања лепоте и моралног савршенства којима жена располаже – једноставно пропасти, и ми ћемо у жени имати нашу верну робињу и савезницу са њеним огромним утицајем на гомилу када види њене мученичке подвиге у тамницама, прогонствима и на вешалима, по државном праву грађанске слободе...

О! – то је велики, још невиђен у нашим културним проналасцима Предвечном. Нека сада погледа “круну Свог стварања!”..Ха..ха..ха!!! Грохотом се насмејао Луцифер и његов наказни лик изопачише раскежене усне животињских чељусти са два реда оштрих – челично белих зуба. И са њим заједно су се смејали легиони црне змије и сва чудовишта пакла и поробљене душе, савезници-улизице у страху безумља и безизлазног очаја који их је окруживао. И од тог дивљег, бесног грохота удрхта пакао и потресе се земљина површина.

“Мир! ...Слушај!” .. командовао је Луцифер и кад је завладала потпуна тишина, наставио је:

“Има још једна важна околност коју никако не смете да испустите из вида и инструкцију морате тачно да испуните:

“Део Цркве веран Јагњету ће се чврсто држати Његових завета и борити за веру с нашим ученим “апостолима” који су завладали великим делом умова. Овде нећеш баш тако лако изићи на крај, легиону црне змије и мораћемо да позовемо у помоћ наше робове који су у гробу. ..Ево шта да чините:

“Чим приметите код верних Јагњету жељу да докаже нашим научницима-савезницима, постојање загробног живота и њених виших области, одмах им дошапните тајне начине прихватања магичног општења са нама и наших чудеса од оданих нашој филозофији јогина и ученика земаља уништеног Едема и опрезно им покажите неке ритуалне поступке оданих нам масонских ложа: ишчекивања на сеансама и начини призивања, где треба увек и свуда да заузмете прва места у виду лутајућих покојника[2] који су или наши вазали или робови и одмах се појављују на скуповима на први позив. Овде је у великој мери потребан опрез да они што чекају не би у исто време имали у мислима и савести име Јединог Светог или његовог Јагњета. Стога их треба ометати уз помоћ сталног тајног сугерисања и уништавања побожног расположења. Само у присуству научника и убијених духом неверника не изазивати никаква јављања да не би уследио супротан утицај. Већ и само седење за столом и наши ритуални поступци су погодна за нас сфера, толико противна Светлосном Јагњету и Његовој Цркви која нас мучи својом чистотом и светошћу окупљања у хвалу Творцу.”

“Дакле, знајте да су магијски скупови под именом спиритистичке сеансе – наше поље и да сте ви у првим редовима. Повлачите се само у изузетним ситуацијама, ако би се умешали у ствар светли архистратизи, Анђели или свети покојници – служитељи Јагњета који чувају душе верних. Тада одступи храбро неплашећи се ситних неуспеха; ако и напусте скуп један или два – није страшно, свеједно ћете узети остале. Нaјважније је да се трудите да се зближите са учесницима скупа, свуда се појављујући у одредима, заводећи, будећи интересовање и радозналост. Додирујте руке и друге делове тела медијума и учесника и постепено мешајте супстанцу вашег тамног омотача с њиховим нервним токовима, тако да оно што не успете да постигнете сугерисањем, постигнете поларизацијом, преко саопштавања воље ваших наклоности, тако да ће они престати да траже задовољење и душевни мир у општењу са Богом, у молитви и вери, па ће тражити у општењу са вама, у саопштењу дела и беседа ваших и чудеса сматрајући их за највише откровење и налазећи у њима задовољење жеље за продирањем у скривене тајне.

И када им спритистички скупови замене Цркву Јагњета, тада смо постигли циљ. На сеансама зачуђујте и заводите разним чудесима: померајте невидљиво столове и предмете; лупајте, свирајте на инструментима и звоните, писмено одговарајте, подижите предмете у ваздух док се не накупите снаге и састава омотача од медијума и учесника скупа, а онда се облачите и отелотворујте видљиво под именима покојника и скривајући се у њиховом лику.”

“Путем тих привремених оваплоћења у којима тобож васкрсли покојници не смеју дуго да остану да не би медијум умро, мешањем са људима, рођењем од жене ћемо припремити нашег сина кога су Апостоли Јагњета назвали антихристом. Он ће у себи сабрати сву људску ученост коју смо ми спретно обрнули наглавачке, знање свих чудеса наше моћне магије и васкрсавања мртвих. А, пошто ће научници до тог времена раширити ново учење по коме Бога нема, да Он и јесте само представа у човеку о самом себи, људи ће примити нашег сина по његовој моћи и сили чудеса као да је Син Божји, јер ће он силом својом наговорити људе да поделе земљу, имање и благо да би сви били сити.

И тада се друштво неће звати Црква Христова, већ социјал-демократски савез заснован на потпуној анархији невидљиво и тајно потчињеној само нама. Тако ће на нашу страну прећи и изабраници, а ако тамо и остане мало стадо верних расејано по земљи, то више никаквог значаја неће имати за нас. Тада ћемо у савезу са човечанством изаћи у последњу, одлучну битку против Јагњета – Сина Превечног и установићемо на земљи своје царство.. А ако нам ни тај последњи напад не би донео победу, остаће нам барем мноштво наших савезника које ћемо задржати уз себе приликом повлачења у крајњу таму, да не би и тамо остали без посла и власти над онима који ће, несумњиво, због својстава људске природе почети да тугују и жале за неповратном прошлошћу...Чујеш ли, легиону црне змије?! Чујете ли верне моје слуге и робови!! Ово је моја последња реч! Да ли сте све разумели и примили како треба? – викну Луцифер свирепим, бесним гласом.

И пакао се огласи незадрживим, продорним криком: “Ура!! Ура!!”

А Луцифер је, истегнувши се у бестидну позу, у одвратно, безоблично чудовиште које не може ни да се замисли, високо подигнуо песницу своје космате, мишићаве руке и искеживши се утонуо у простору. И истог часа је брзином муње нестао заједно с легионима у својој сфери – у огњеној провалији, на дну пакла...

Јер је над земљом опет излазило сунце, и цвеће је узносило ка небесима своје молитвено благоуханије Творцу и крај Његовог Престола су плакали Анђели због судбине отпалог човечанства последњих дана.



[1] Наравно, читалац зна да је овде у питању сатанско безумље. Црква никад неће бити разбијена, јер је Она непобедива, Она је чудесно Тело Самога Христа, јер по речима Исуса Христа Спаситеља, Њој „неће одолети ни врата адова“. (нап.уред.)

[2] "Лутајући покојници" не постоје, они су увек и недвосмислено „пали ангели“ – демони. Душе људи који су напустили овај свет одлазе или у ад или у рај, а никако не лутају. То се може видети из мношта примера из Светог Писма. (прим.уред.)