четвртак, 03. новембар 2011.

НОВО ДОБА И НОВИ РИМ

НОВО ДОБА И НОВИ РИМ

Хришћанство је настало и развило се на премисама индивидуализма. Индивидуализам се у болном грчу недрио из распадања римске заједнице, а она се распала због неморала и расипништва. Распадала се пет и по векова. Није се распадала држава, већ установе и заједнице које су империју сачињавале. Ту мамутску творевину – Римску империју – насталу на развалинама Александрове хеленске Грчке, сачињавао је конгломерат народа развученог настамбама од британских острва на западу, до Јерменије и Кавказа на истоку и до Арабије на југу. И даље. Сачињавало ју је пребогато шаренило регионалних установа производње и организације друштвеног живота. Сачињавао ју је конгломерат паганских религиозних обичаја народа и племена, различитих култова, традиција, митолошке историје, различитих погледа на живот и мноштва мишљења о односима природних сила и човека где је он нешто од тих сила савлађивао, а више им се прилагођавао. Човек, појединац се у најснажнијем напону Римске монархије – доба Републике – није истицао личним прохтевима, ни мишљењима. Био је заклоњен сигурношћу локалне заједнице којој је припадао, а не Империје, и није било потребе за сопственим истицањем. Човек је био везан за природу која га је непосредно окруживала и за њене законитости које је делом разумевао, а оно што у њој није разумео настојао је да неутралише молитвом и приношењем жртава-паљеница испод паганских храмова које је подизао на местима за која је веровао да на њима бораве богови који управљају природним погодама или непогодама.



Настанком доба царева које је почело са Јулијем Гајом, добом познатијем као цезарска времена, праћеним насиљем, ропским радом, пљачком, опадањем производње, зеленашењем... разбијане су и друштвене структуре у чијем је окриљу појединац налазио своју слободу и осећање припадности заједници, Римској републици у којој није био сам. Околности, настале у епохи цезара и сами цезари заједно са околностима, својим су реформама разарали упорно и трајно све друштвене установе којима је човек, појединац припадао и у њима био заштићен. Царевина је укинула народе и њихове заједнице, укинула је покорене државе, а оставила је појединца. Император је столовао у Риму и одатле управљао Империјом, наместо некадашњег начина у којем је поглавар Републике путовао из једне у другу провинцију, задржавајући се у њима према потреби и према расположењу. Приходи прикупљани по провинцијама остајали су у њима, јер су боравком поглавара Републике у њима тамо и трошени. Настанком цезарских времена, сав приход убиран по провинцијама сливао се у Рим и само је у Риму трошен. А, да би се допремао до Рима били су потребни друмови који су истовремено служили и војничким легијама да удаљене провинције држе у покорности. И трговцима да отпремају своје робе из удаљених подручја Империје до саме престонице. До вечног Рима...

Човек појединац, губећи осећање припадности народу и ужој заједници, постао је припадник Империје. У тој космолошкој структури римски цар му се намеће као једини Бог. Сви су цареви, од Јулија Гаја сматрани боговима које су мајке рађале, не из оплодње са мужевима, већ су их зачињале из односа са боговима. Појединац више није доживљавао непосредни догађај у везаности за своју заједницу. Његов живот није више остајао зависан од локалне заједнице нити је био заштићен локалним божанством. Његова душа није више била заокупљена локалним обичајима и није изражавала потребу за провинцијским култом. Она је постала светска душа, а појам националности, како каже Карл Кауцки, проширио се до појма човечанства. Губећи везу са својим култовима, а у присуству потребе да се култу подвргава, човек-појединац је прихватао туђе култове које су на путовањима собом доносили страни трговци из својих средина. Настаје доба интернационализације култова. Или интернационализације религије у којој се, наместо мноштва божанстава у Империји испољава сада само један Бог – Бог Монарх на Земљи и Бог Створитељ на Небу.

Живот индивидуе показивао је све мање смисла, пошто је разарањем старих друштвених структура индивидуа била отргнута и од сопственог циља – од локалне заједнице којој је служила и од локалног божанства којем се клањала и око којег је плела своје мисли и у чијем је присуству била задовољна. Шта је у таквим околностима индивидуа могла да ради и како да мисли? У првом случају, уместо слободе у заједници, чекало ју је ропство у самоћи, а да би то избегла њој је преостало једино да тражи начина да се издигне изнад саме себе. До тога се циља индивидуа могла успети само ако је свој живот подвргла строгим начелима моралности. Чим је сферу свог интересовања – од посматрања природних појава и напора да сазна њихове везе и узроке, преусмерила на сферу моралисања, индивидуа је заглибила у област мистицизма у којој је лако прихватала туђе обичаје и клањала се туђим култовима. Мистицизам сам по себи изводи човека из сфере религије – неповратно. Удаљавањем од сфере природне религије, или филозофије природе, како би рекао умни Фојербах, човек се утапа у непознате воде тајних удружења и у опаке замке вечних завера.

Настало је време када Грк више није био Грк. Када Гал није припадао галској традицији. Када Египћанин, како закључује Кауцки, није тражио Египћанина... Сви су се нашли у положају у којем су, отпадајући од сопственог национализма, несвесно упадали у заједницу интернационализма. У оквире тајних удружења и непрекидне завере. Мржња Римске империје на Јевреје изгледала је као дашак поветарца према страху Римљана од организације људи сваког облика. Не зна се шта је више нарастало и брже се ширило – потреба људи за тајним удруживањем, или страх Рима од тајних удружења. Једино у чему за индивидуе није постојала смртна опасност приликом удруживања била је област религије. Али религије у којој нису туђа мишљења одбацивана у мери у којој су сопствена мишљења грчевито брањена. Брањено је сопствено ЈА као циљ и као сврха живота. И као највиша вредност постојања индивидуе. Бог то сам ЈА, одјекивало је свуда по Царевини. Медитераном више него било где другде.

У околностима у којима је Империја затрла нације, а националне заједнице одбациле своје чланове, пошто су саме нестале, у околностима у којима је привредно ткиво Империје до краја разорено, а локални култови и божанства уништени, у околностима у којима су родитељи одбацивали сопствену децу, а брачна заједница постала страхотна патња за људе, у околностима у којима су богати, засићени уживањима, презрели живот, а сиромашни, заглибљени у мистицизму замирали пред страхом од смрти... из целокупности таквих околности у Медитерану се, као из ватрене буктиње, разбуктао индивидуализам, једини и аутентични симбол на којем је израстао капиталистички поредак. На другој страни се изнедрио мистицизам из којег се развила хришћанска религија. И једно и друго почивају на јединственој основи: на интернационализму у оквирима васељене и на индивидуализму у оквирима осећања и мишљења. Судбина Јевреја кардиналан је пример тога васељенског процеса.



Према принципу аналогије, најпоузданијем методу за објашњење свих облика историјских епоха, сагледавам као на длану истоветност прилика и усклађеност динамике доба у којем почиње распадање Римског царства са приликама у којима Европа чека исход своје колективизације увијене доктрином марксизма – у политици интернационализам, у економији јединствено тржиште. Римска империја је пре две хиљаде година, кроз процес интернационализације, стремила глобализацији света; Европа две хиљаде година касније, кроз процес колективизације стреми глобализацији света. На сектору религије видимо истоветан исход. Али, само у оним садржајима којима ће се хришћанство преобликовати у свој сурогат.

ИСТОРИЈАТ ЊУ ЕЈЏА

Њу Ејџ се у Америци и у Европи зачео током шездесетих година, након дужег гостовања Битлса у Индији, лета Господњег 1969. Они су, вративши се из Индије, у својим песмама, у понашању на сцени и у животу изван сцене, уводили култ трансценденталне медитације која је захватила милионе младих и старијих особа са обе стране Атлантика. Џорџ Харисон и Џон Ленон писали су и компоновали песме – у време док су свирали заједно и после разлаза – надахнуте езотеричном “мудрошћу”, којима су масе на концертима доводили у стање дерилијума.

Битлси су отворили пут гуруима – припадницима индијске свештеничке касте – према Америци и Европи где им је понуђено да држе проповеди о хиндуистичком виђењу односа Бога и човека. Хришћански верници на Западу – католици, протестанти и следбеници осталих западних религија – упијали су њихове проповеди као кад сасушена земља упија летњи пљусак. Њих је, најпре фасцинирала кроткост и егзотичност проповедника, који су се, у примамљивом положају јоге, у беспрекорној непомичности и бескрајном миру, радосно представљали својим фрустрираним слушаоцима, западним хришћанима. Јога – стање човекове свести – осваја евро-америчке религијске просторе поступно и са лакоћом. Према хиндуистичкој религији, насталој у долини Инда 1500 или 2000 година пре Христа, или више, чак, јога је једини начин да се човек ослободи бескрајног циклуса рађања и умирања. Она је важан детаљ човекове потраге за “унутрашњим сазнањем” и кармом – наградом или дугом – које је душа нагомилала својим добрим или рђавим делима у току пређашњих живота и који одређују облик наредне реинкарнације душе у неком другом организму. Одређује срећан или несрећан ток живота следећег телесног бића у који душа, чином рођења, улази. Верник мора проћи кроз низ реинкарнација – рађања и умирања – да би се спојио са Богом. Или да би постао Бог. Јога је један од начина тога постигнућа.

Будизам је настао хиљаду година касније. Он човеку нуди исто, али на друкчији начин. Циљ човеков није да постане Бог у физичком смислу, већ да Бога доживи. То се постиже стањем нирване. До ње се долази понављаним реинкарнацијама када свака од њих представља награду за претходну реинкарнацију. Сама нирвана схвата се као губљење себе, односно као ослобођење од патње. И хришћанство трага за путевима ослобођења од патње. Човека у његовом животу, што је признала и хришћанска догма, карактеришу две одреднице – бол у телу и патња у души. Човек је осуђен на трпљење, каже црква, јер је грешан. Трпи, каже наука, јер је несавршен. У простору између религијске обмане и научне неуверљивости које вечно стоје без одговора, простире се човеков живот испуњен тешким радом и страдањем. Њега прати песма; песма је јаук човеков између два радна такта, рекао би филозоф. Ослушните сваку песму из даљине да бисте осетили на шта подсећа!

У садржајима бурних токова реформације у шеснаестом веку и после ње, све до дана данашњих, грађанин западне цивилизације крварио је и сатирао се у име високих идеала – слободе, братства, једнакости и демократије. И када се чинило да их је коначно ослободио за себе, догодило му се да је изгубио наду. Европљанин, истина, живи под сигурним скутом државе благостања и њему достојних стандарда у свим областима живота. То се сада, у процесу колективизације народа, све доводи у питање: у заблуду нас уводи уверење да највиши квалитет живљења, бар у просторима Европе, представља задовољство располагања довољном количином намирница и представља супериорност куповне моћи над осталим делом земаљске популације. Далеко испод овога задовољства остао је живот човеков који није ослобођен страха и неизвесности. А, требало је да буде ослобођен. Европљане већ обузима стање страха, а стање неизвесности је одавно постало чињеница њиховог живота. Једнако као што и значајан део њихове стварности представља прекомерна количина лицемерја у понашању политичке елите која им такве лажи усађује у свест.ИСТОРИЈАТ ЊУ ЕЈЏА

Њу Ејџ се у Америци и у Европи зачео током шездесетих година, након дужег гостовања Битлса у Индији, лета Господњег 1969. Они су, вративши се из Индије, у својим песмама, у понашању на сцени и у животу изван сцене, уводили култ трансценденталне медитације која је захватила милионе младих и старијих особа са обе стране Атлантика. Џорџ Харисон и Џон Ленон писали су и компоновали песме – у време док су свирали заједно и после разлаза – надахнуте езотеричном “мудрошћу”, којима су масе на концертима доводили у стање дерилијума.

Битлси су отворили пут гуруима – припадницима индијске свештеничке касте – према Америци и Европи где им је понуђено да држе проповеди о хиндуистичком виђењу односа Бога и човека. Хришћански верници на Западу – католици, протестанти и следбеници осталих западних религија – упијали су њихове проповеди као кад сасушена земља упија летњи пљусак. Њих је, најпре фасцинирала кроткост и егзотичност проповедника, који су се, у примамљивом положају јоге, у беспрекорној непомичности и бескрајном миру, радосно представљали својим фрустрираним слушаоцима, западним хришћанима. Јога – стање човекове свести – осваја евро-америчке религијске просторе поступно и са лакоћом. Према хиндуистичкој религији, насталој у долини Инда 1500 или 2000 година пре Христа, или више, чак, јога је једини начин да се човек ослободи бескрајног циклуса рађања и умирања. Она је важан детаљ човекове потраге за “унутрашњим сазнањем” и кармом – наградом или дугом – које је душа нагомилала својим добрим или рђавим делима у току пређашњих живота и који одређују облик наредне реинкарнације душе у неком другом организму. Одређује срећан или несрећан ток живота следећег телесног бића у који душа, чином рођења, улази. Верник мора проћи кроз низ реинкарнација – рађања и умирања – да би се спојио са Богом. Или да би постао Бог. Јога је један од начина тога постигнућа.

Будизам је настао хиљаду година касније. Он човеку нуди исто, али на друкчији начин. Циљ човеков није да постане Бог у физичком смислу, већ да Бога доживи. То се постиже стањем нирване. До ње се долази понављаним реинкарнацијама када свака од њих представља награду за претходну реинкарнацију. Сама нирвана схвата се као губљење себе, односно као ослобођење од патње. И хришћанство трага за путевима ослобођења од патње. Човека у његовом животу, што је признала и хришћанска догма, карактеришу две одреднице – бол у телу и патња у души. Човек је осуђен на трпљење, каже црква, јер је грешан. Трпи, каже наука, јер је несавршен. У простору између религијске обмане и научне неуверљивости које вечно стоје без одговора, простире се човеков живот испуњен тешким радом и страдањем. Њега прати песма; песма је јаук човеков између два радна такта, рекао би филозоф. Ослушните сваку песму из даљине да бисте осетили на шта подсећа!

У садржајима бурних токова реформације у шеснаестом веку и после ње, све до дана данашњих, грађанин западне цивилизације крварио је и сатирао се у име високих идеала – слободе, братства, једнакости и демократије. И када се чинило да их је коначно ослободио за себе, догодило му се да је изгубио наду. Европљанин, истина, живи под сигурним скутом државе благостања и њему достојних стандарда у свим областима живота. То се сада, у процесу колективизације народа, све доводи у питање: у заблуду нас уводи уверење да највиши квалитет живљења, бар у просторима Европе, представља задовољство располагања довољном количином намирница и представља супериорност куповне моћи над осталим делом земаљске популације. Далеко испод овога задовољства остао је живот човеков који није ослобођен страха и неизвесности. А, требало је да буде ослобођен. Европљане већ обузима стање страха, а стање неизвесности је одавно постало чињеница њиховог живота. Једнако као што и значајан део њихове стварности представља прекомерна количина лицемерја у понашању политичке елите која им такве лажи усађује у свест.

ТРИЈУМФ НОВОГ ДОБА

На такав друштвени миље саткан од осећања ситих стомака, пристигли су индијски гуруи, подстакнути најпре лаковерношћу Битлса, а онда и медија, познатих личности и широких слојева обичног света. Материјализам којим се дичи Запад, створио је, према британском професору Дејвиду Маршалу, неукорењеност, бесциљност, усамљеност и распадање старих вредности. Човек је ухваћен у сатанску мрежу без заштите и наде. Без права на наду. Запао је у мистицизам, тражећи скровиште ђавола у којем ће, заједно са њим, медитирати, очекујући долазак Спаситеља.

Њу Ејџ је освојио све области људскога рада – универзитете, средње и основне школе, научне установе, крупни бизнис, индустријске колективе, министарства, политичку елиту, војну структуру, банке, медије, културне институције, издавачке куће, телевизију, државну администрацију, филмску продукцију, обичан свет и –музику... Еминентни британски виолиниста Јехуди Мењухин, изјављивао је да Њу Ејџ у његовом животу има приоритет над музиком. У америчким школама деца се наводе на веровање да су она савршена божанска бића. Наставници их уче да она нису, како то хришћанска религија тврди, грешна бића, да није неопходно да се добротом и радом искупљују од греха, већ је довољно да постану поводљива. Поводљивост и лаковерност, учи их Њу Ејџ, основа су људске природе, што је психоанализа, и у одсуству Њу Ејџа, давно потврдила. Само у стању поводљивости духови могу овладати њима. У космосу, дакле, у којем мисле да ће се, на крају свога живота, преселити.



Поводљивост и послушност полови су истога координатног система чија је садржина потпуно ослобађање од мишљења. Многе крупне компаније у Америци и у Европи увеле су јогу – медитацију – на радним местима како би се “појачали људски потенцијали”, побољшала техника продаје и радницима омогућило да се одбране од стреса. Часопис “Форчен” објавио је списак од 500 америчких врхунских компанија у којима се организују семинари јоге са циљем развијања “људских потенцијала”. Компанија Пасифик Бел инвестирала је 173 милиона долара за семинаре који садрже елементе окултизма којим се људима испира мозак. На истој листи су НАСА, Форд, Џенерал моторс, Ај-Си-Еј, Ај-Би-Ем, Боинг, Сингер, Бенк оф Америка и мноштво других компанија.

Социолог Волтер Мартин закључује овај досије ставом да су на овај начин окултне силе добиле приступ америчкој економији. Он објашњава да се исте технике примењују према пацијентима на клиникама, према службеницима у министарствима, међу цариницима, потом у армији, у морнарици и у авијацји и међу “плавим береткама” (снаге УН)... Волтер Мартин објашњава да се радници таквим техникама на сеансама, које се обављају у току радног времена, ослобађају мишљења која се, затим, успешно замењују стањем послушности.

Аналитичари Њу Ејџа уверавају да покрет одлучујуће утиче на смер политике Сједињених Држава. Роналд Реган који је Америком владао осам година – између 1980. и 1989. – све одлуке доносио је по савету своје супруге Ненси, а она је, као пупчаном врпцом, била везана за Џоан Квингсли, познатог америчког астролога и веома утицајну особу Њу Ејџа. У својој књизи “Шта каже Џоан”, госпођа Ненси тврди да је споразум о ограничењу нуклеарног оружја који је Реган потписао са Михаилом Горбачовом обављен по њеном савету. Нова ера мира у свету, каже, њена је заслуга. Она је одредила и дане Реганове операције тумора на носу и полипа у цревима. Свет је био задовољан вођом који је једну руку држао на нуклеарном обарачу, а другу на кристалној кугли једне америчке врачаре. Једнаке заслуге за мир приписује себи и Џорџ Буш, старији, амерички председник после Регана, на крају рата у Персијском заливу. И он је један од значајних следбеника Њу Ејџа и први је после распада совјетске империје поменуо нови светски поредак на Светској конференцији о планети земљи у Рио де Жанеиру, престоници Бразила. Бил Клинтон је у обе своје предизборне кампање уверавао Американце како одржава окултну везу са Елвисом Прислијем.



У свести западног човека угнездило се осећање о новом светском поретку чије се остварење спроводи кроз садржаје глобализације – реформа Уједињених нација, нови облици деловања Светске банке и Међународног монетарног фонда, реорганизација Светске трговинске организације, стварање Економске и монетарне уније Европе, Партнерство за мир, нова доктрина деловања НАТО-а... Из ове владајуће структуре идеја Њу Ејџа транспонована је до широких слојева – до бирача, који су методолошки већ припремљени за ДОЛАЗАК – Месије или Вође – који свету треба да одреди нови, друкчији смисао живота. Преображење и реинкарнација су основни облици тога смисла. Према Галуповим истраживањима

----------------------------------------------------------------------------

58 одсто америчких грађана верује у Њу Ејџ, а једна четвртина – 60 милиона њих, већ се укључило у овај покрет,

---------------------------------------------------------------------------

припремајући се за глобалне промене света на планети. Промене се више не тичу ни људског греха, ни његове доброте. Не тичу се ни молитве, ни праштања. Не тичу се свести, ни одговорности. Оне су надишле атмосферу Хладног рата, надишле су болећивост левичарства, сексуалну револуцију... Укинуле су комунизам и човечанство ослободиле Црвеног октобра и могућности светске револуције.

Западњачка варијанта јоге, пише професор Дејвид Маршал, аутор књиге “Њу Ејџ”, примамљује десетине милиона људи у мрачни свет окултних (тајанствених) активности које растачу људски разум и пробљавају човекову душу. Истоветно мишљење о Њу Ејџу износи и професор Кенет Вејд. Он тврди да овај покрет, као основа новог светског поретка, не придаје значаја људском животу и да ће допринети да се у западњачкој цивилизацији трајно поткопа поштовање људског живота и осталих вредности и нађу изговори за оправдање појединачних злочина и масовних убистава. Чарлс Менсон, манијак који је наредио убиство глумице Шерон Тејт и њених пријатеља и дубоко био укорењен у покрет Њу Ејџа, изјављивао је да је достигао стање свести изнад морала и да му је стога било дозвољено да убија.



Нови светски европски поредак нуди свету нови живот, нови облик евангелизације, какав је европским народима натурао Адолф Хитлер. Британски професори, на чијим се универзитетима зачео Њу Ејџ, у жељи, ваљда, да оправдају све што се на њиховим и другим просторима Европе и Америке чини човеку, одговорност преваљују на Исток. Дејвид Маршал пише како је на Светском хиндуистичком конгресу 1979. председавајући Конгреса изјавио: “Наша мисија на Западу постигла је фантастичне успехе. Хиндуизам постаје доминантна религија у свету и крај хришћанства се приближава.” Професор је занемарио само “ситну” појединост: покретом Њу Ејџ не управљају више, индијски, већ амерички и европски гуруи, са седиштем у најутицанијим друштвеним, економским, политичким и културним институцијама западног света. Седе гуруи – преваранти, снујући, у укоченој пози трансценденталне медитације, колективна самоубиства својих следбеника. Снују их, не у име догме. Нити у име Бога, већ зарад сопствене промоције. Међу хришћанима је све мање помена на Исуса Христа, а све више наде у Маитреју, месију – ни будистичког, ни хришћанског – који се, од Калифорније до Аљаске и од Медитерана до Северног и Балтичког мора, очекује на размеђи измеду Другог и Трећег Христовог миленијума. Наша епоха је обележена надирањем сурогата хришћанске религије.

(из књиге Западно од Оријента)

Нема коментара:

Постави коментар