четвртак, 03. новембар 2011.

ПРЕД СУРОГАТОМ ХРИШЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ

ПРЕД СУРОГАТОМ ХРИШЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ

    Душан Тешић

    Напоредо са процесом настајања јединствене мамутске државе европских народа, траје процес нарастање сурогата хришћанске религије – New Age – Ново Доба. Религија Њу Ејџа се обликује тако што се на хришћанске догме калеме стереотипи источних религија, па се ствара сурогат који се шири и осваjа народе и Европе и Америке, драматично потискујући традиционалне принципе хришћанства



    Европски лидери нису имали примедби на понашање Европског парламента који је у Стразбуру, пред сам крај последње деценије прошлог века, одбацио извештај једног холандског хришћанског демократе у којем је он упозоравао Европу на опасност од исламског верског радикализма. У Европи су на делу многи хришћански радикализми, мудро су закључили парламентарци и извештај одбацили као – пристрасан. Пристрасност, или боље – искључивост, у природи је сваког веровања. Или религије, ако има смисла да се појам религије ограничи само на осећање верске припадности људи и народа. Али, знатно већу тежину од оцене парламентараца о пристрасности има став да Европски парламент не би требало да се бави верским питањима. Тај опрез исказан у Стразбуру може у себи садржавати елементе мудрости, једнако као и елементе ризика. Религија је одувек била основни елемент националне хомогенизације и повезивања људи у националну заједницу, па би се могућност искључивања било које друштвене институције, или институције власти релевантне да се бави питањима овако деликатне области, могло у неком времену показати као горко кајање. Али и бављење религијом у заједници каква је Европска унија – национално пренатрпана, верски разнородна, а идеолошки у растројству – једнако може постати политички терет, као и небављење њоме.

    ОБАВЕЗА ДВОСТРУКЕ МОРАЛНОСТИ

    На размеђи два Христова миленијума, једног веома успешног, а другог препуног неизвесности, Европа се нашла у обавези двоструке моралности: од ње се очекује да старом свету да нови смисао и да себи и свету призна због чега и са које стране више осећа угроженост – од најезде словенског национализма са Истока, од исламског радикализма са Југа, или од унутрашње природе сопственог поретка. Од тог свога окружења са којим би природно требало да гради јединствени економски и трговински простор – православне Европе на Истоку и исламске Африке на Југу – хришћанска католичко-протестантска Европа се једнако удаљава, остајући да живи у илузији како може бити довољна самој себи.



    Западна Европа, евидентно је, свој идентитет ствара у разграничењу са другима, стављајући своје грађане, "цивилизоване" Европљане, наспрам радикалног ислама са Југа и варварског православља са Истока. Она је та која затвара границе и намеће диктат. Самољубље њених лидера и духовна ограниченост генерација које стварају Европску унију, не допушта Европи да уочи да би могла бити смрвљена између полова сопственог мегатржишта где се на једноме успоставља стање без демократије, а на други је најашио својеврсни економски, политички и верски фанатизам, временски старији, а цивилизацијски разорнији од свега што Европу запљускује и са Југа и са Истока.

    Историјска искуства људи на континенту и на две медитеранске обале које се политички и економски све више размичу, пребогата су, а сећања на њих непријатна. Највеће цивилизације света настале су на овим просторима, најсилније монархије развиле су се овде, најмоћнији светски поредак – капиталистички – настао је овде, најразорнији ратови вођени су на обалама Средоземног мора, најснажније религије створене су на његовим двема обалама, најстарији трговачки и поморски путеви трасирани су између његових обала... Али ту су остали, међутим, и највећи контрасти у организовању живота људи и у расподели власти, моћи и богатства. Таква околност не зближава народе са две обале, већ их непрестано удаљава једне од других. Када се на то надовеже егоизам Европљана на континенту и памћење народа из залеђа, људске се мисли не плету више око трговине и не призивају Господа Бога, већ најпре падају на топове. Људи не схватају да оно што им се сада догађа има своје узроке у збивањима још од пре неколико векова. И више, можда. Јер, како друкчије објаснити задрту намеру ирских протестаната-наранџиста, на пример, који, макар и уз ризик да изгину, надиру сваке сезоне кроз католичка насеља Северне Ирске како би обележили годишњицу победе својих предака над прецима њиховим од пре више столећа. Не помажу ни невине дечје жртве које падају у заносу мржње и понесености еуфорије да се очува “традиција”. Вероватно су таква искуства подстакла парламентарце у Стразбуру да оцене како су у Европи на делу хришћански фундаментализми, опаснији од исламских.



    Од времена Реформације и Мартина Лутера – покрета који је породио протестантизам, а који је капиталистичком поретку зачетом готово пет векова раније, дао нове импулсе – није дошло до помирења протестаната и католика. Ватикан, заогрнут плаштом прастаре догме, још живи у илузији да ће помирити две цркве – католичку и лутеранску – држећи се неуверљивог нумеричког односа присталица једне и друге вере.

    -------------------------------------------------------------------------------

    Ватикански кардинал Едуард Касиди уверава без престанка како протестаната у Европи и Америци има 60 милиона, према католицима којих има више од милијарде.

    ------------------------------------------------------------------------------

    Протестанти не одговарају. Они памте – опомињу, претећи на злочине римских католика што су их током читаве историје хришћанства чинили према верницима који су у својој вери друкчије мислили. Подсећају без прекида на трагедију када је у обрачуну католика и протестаната у Паризу, у ноћи Светог Вартоломеја, 21. јануара 1535. изведена ужасавајућа церемонија покоља и спаљивања људи. Елен Вајт, идеолог америчких адвентиста, десног крила америчког протестантизма, писала је поткрај деветнаестог века да у чувеној Вартоломејској ноћи под надзором краља Франсоа Првог, после заветне мисе у катедрали Нотр-Дам.

    ------------------------------------------------------------------------------

    U Паризу није поклано 2.500 хугенота, како нам објашњавају уџбеници историје. Побијено је више од 60 хиљада верника, присталица француске варијанте европског протестантизма. Истина, и у другим ноћима, и изван Париза, али толико их је пало у кратком времену и у исте сврхе.

    -----------------------------------------------------------------------------

    Вартоломејска ноћ је само епизода у дуготрајном рату католичанства против протестантизма. Исељавање Европљана на амерички и аустралијски континент није, према Елен Вајт, почело пресељењем енглеских робијаша ради опроста казни. Пред насртајем католика који су у дугој и крвавој бици истребљивали све што је мислило друкчије од Римске цркве, на два нова континента се у обезглављеном бежању склонило око 60 милиона људи. То је, ваљда, онај нумерички однос којим се кардинал Касиди заносио, истичући га као ваљан мотив и довољан разлог за уједињење двеју цркава. Свети отац папа Павле Други, моли за опроштење свих облика насиља које је хришћанско католичанство изводило у дугој историји Римске цркве. Ватикан чини узалудан напор у околностима када протестантизам, у непомирљивом разграничењу са католичанством, доживљава преображај.

    (АНТИ)ДИЈАЛЕКТИКА ХРИШЋАНСТВА

    Христова се идеја граничи са чедношћу, са неким обликом сна. Само зато што је веровао, Христос је могао да, са комадом хлеба, нахрани племе од пет хиљада људи. И да их додиром ослобађа неизлечивих болести и враћа их из мртвих – како нас предање учи. Моћ синова и кћери планете који су Христа – оних векова – безочно закуцали на крст, а онда се престројили на пут његовог учења, друкчије данас изгледа. Та моћ следбеника Христових, као да покушава да надмаши саму моћ Господа Оца Створитеља. На свом тегобном путу су, у име голог, распетог Христа, стварали чуда. Било је великих религија и пре хришћанства, али ни једна, као хришћанство, није човечанству омогућавала увећавање богатства и моћи у толикој мери да су западни хришћани надрасли саму моћ хришћанске религије, која се под теретом такве моћи преобраћа данас у своју супротност. Свет хришћанства се одавно преобратио у свет атеизма: хришћански свет је култ Господа Бога заменио култом потрошње. Прекомерне потрошње. Према чему охоли Европљанин осећа страхопоштовање? Према Богу? – Не! Према, родитељу? Једва да га и познаје! Према монарху? – Он је предмет још само медијске радозналости! Према себи? – Само када му се пред очима укаже туристички проспект... Ни по чему овоме га он не осећа. Европљанин држи страхопоштовање једино према култу новца. Колико га у џепу има толика му је мера вредности. И, у тој размери верује!



    Хришћанство је једина религија у историји човечанства која је породила капиталистички поредак из чијих су темеља израсле и развиле се највеће тековине људске цивилизације – организација рада и баснословно богатство људи, сви облици науке и системи високих технологија, саобраћај и комуникације, откриће васељене и тековине хуманизма: демократија, владавина права, људске слободе... Ни једна друга религија – ни будизам, ни хиндуизам, ни јудаизам, ни ислам, па ни православље, као десно крило хришћанства, не може полагати право свога учешћа у стварању оваквих цивилизацијских тековина какве је капиталистички поредак створио у крилу западног хришћанства. Тај подвиг извело је оно само католичко-протестантско крило.

    Попут сваког организма којега, према неумитним законима стварања, прате фазе раста, сазревања и опадања – до коначног умирања – и хришћанство носи у себи елементе негације и саморазарања. Од његове појаве прати га таква судбина. Хришћанство се од самог зачетка располутило на два одвојена колосека – на две различите вере: на католичанство и на православље; на две завађене цркве – на источну и западну; на два непријатељска центра – на Рим и на Цариград; на два дијаметрално супротстављена погледа на свет – на култ рада и култ новца, на једној, и на склоност ка дубокој метафизичкој интуицији и урођеном смислу за контемплацију и пасивности на другој страни; на два непомирљива схватања васељене и света стварности на њој из угла само једног Бога... Како тада, тако и сада: подвиг зачетка стварања материјалног богатства света – света капитализма – извело је католичанство; протестантизам му је дао само нове импулсе. Православно хришћанство остало је изван свега.

    Православље се развијало друкчије од католичанства. Оно није поседовало ту снагу и организованост каква се изражавала у присуству римског хришћанског Бога. Снага католичке цркве израстала је на развалинама Римске империје. Црква је преузела све институције Царства и моћ освајала на оплемењивању елемената на којима је Царство пропало. Христос би данас јаукнуо када би видео како је идеју Сина Божјег и његово место на Земљи запосео римски Папа и постао посредник између Бога и човека, не поштујући првог, а кињећи другог. Ту лежи папска моћ и поредак капиталистичког друштва испод чијег се скута излегао, у којем је Божја правда згажена, а човек сам осуђен на вечну патњу и кулучење.

    Православље се исцрпљивало, не на раду и не на кулучењу, већ на крвавој борби за признање човечанског или божанског начела у Исусу Христу. То исцрпљивање, та шест векова дуга борба византијског православља са самим собом око новозаветног символа званог Исус Христос. У времену у којем је западна, римокатоличка црква порађала капиталистички поредак, источна, православна црква породила је ислам. Исламска религија је настала као реакција на хришћанске православне догме и за непуних стотину година од свога оснивања 632. самлела је православну Византију. Очистила је византијско православље са свих простора Средњег истока и северне Африке. Очистила га је за сва времена и за васељенску вечност. Сви хришћански народи Средњег истока и северне Африке и сви филозофско-теолошки центри хришћанства које је на јужној обали Медитерана створила византијска цивилизација – Никеја, Антиохија, Александрија, Газа, Јерусалим и Картагина, пали су под исламску власт. Пао је на крају и Цариград.

    Други центар хришћанског православља – Србија, и трећи – Русија, преживели су ислам. Али, остали су угрожени – економски, политички и идеолошки. Угрожени су, најпре, изнутра – од самих себе. Од хришћанске Европе, само делимично. Јер, центар хришћанске религије није био Рим, већ Цариград. А, то највеће хришћанско светилиште је само себе испоручило исламу. Без разума и без надокнаде. Католичко-протестантска Европа само је признала стање. Као да је у питању трампа. Сад, истина, размишља о сличној врсти трампе. У случају Србије размишља како да јој отме Косово да би га понудила исламу. Изводи то, истина, уз страсну подршку самих Срба издељених на Србе по култу предака и на Србе мундијалисте.

    Ма колико у свом првобитном облику деловало чисто и чедно, хришћанство се данас на западу преобратило у помаму. У наступу новог Христовог миленијума, католичког верника и верника протестанта, верника адвентисту, језуиту, квекера и англиканца... најчешће налазимо, не у присуству јеванђеља и молитве, већ у непомичном положају јоге у којој се сав у својој укочености препушта стању трансценденталне, натчулне медитације. За обичног, неупућеног човека јога представља комбинацију једновремене физичке и психичке непомичности чија је сврха успостављање телесне и духовне равнотеже личности која се јоги подвргава. Њоме се, према изворној будистичкој и хиндуистичкој религији, успоставља стање свести како би се олакшало подношење свакодневних тегоба човекових, а његова свест и организам се припремили за послове и задатке који га чекају наредног дана.

    ОХОЛИ НАСТУП ЊУ ЕЈЏА



    Та племенита сврха јоге, измештена из амбијента у којем је настала, утире у новом поднебљу у којег је пренета друкчије трагове. Калемљена дуго и примењивана хаотично на хришћанску догму Европе и Америке ова је племенита вештина изгубила својство стереотипа хиндуистичке религије. У хришћанској заједници Европљана и Американаца јога се деформисала у мери довољној да се преобрати у сопствену супротност. Са друге стране се хришћанска религија под њеним утицајем деформисала и добија атрибут сурогата. Упражњавање јоге изнедрило је на Западу елементе из којих је израстао покрет Њу Ејџа. Овај се покрет подастире као основа новог светског поретка који ће, како објашњава професор Бенџамин Крим, Британац, најутицајнија личност Њу Ејџа, представљати један свет под управом једног светског вође. Покрет успоставља надзор над средствима којима се обликују погледи људи, њихова свест и понашање. Промене које се очекују и које би у свету новог поретка, требало да настану, објашњава Британац Крим, биће радикалније од промена које су се дешавале у време Ренесансе, на пример, у четрнаестом веку, или у доба Реформације с почетка шеснаестог века чије трајање и није поуздано утврђено. Процес колективизације европских народа је одиста таквих размера да британски професор управо кроз тај процес сагледава епоху Њу Ејџа као крајњег исходишта колективизације. Или Транзиције на начин западни.



    Према учењу Њу Ејџа, представа људског битка и човекове самобитности није моралне природе чију садржину чине грех и кривица, и потреба искупљења с тим у вези, већ има метафизичку основу из које израста непознавање нашег сопственог идентитета. Отуђење што га људска бића доживљавају, није отуђење од Бога, већ од њиховог ЈА. Од јаства. Човеку није више потребно опроштење од греха, како га учи хришћанска догма, а које се може постићи испаштањем, радом и молитвом. Њему је неопходно просветљење – проналажење самог себе. “Бог је у мени” – уче гуруи Њу Ејџа. Па, пошто су људска бића богови, у њима се, сматрају следбеници Њу Ејџа, крију неограничени потенцијали за лично преображење. Преображавање, у смислу покрета, не односи се на морал и понашање, већ на свест. Свест људи мора постати једнообразна. Јер, само у природи једнообразности човекова се свест може оспособити за прихватање једног Света, једне Религије, једног Вође чији се долазак очекује на размеђи Другог и Трећег Христовог миленијума. Христово доба, Доба Рибе, астролошки знак под којим се хришћанство развијало две хиљаде година, треба да замени Доба Водолије, астролошког знака Новог светског поретка.



    Ево нас у присуству филозофских система стоицизма и епикурејства који су одредили духовну садржину хришћанске религије, а који хришћанство, после два миленијума трајања, доводе до краја, сахрањујући га трајно и свуда. Смисао битка ЈА се, на почетку епохе хришћанства, изражавао у презиру самога живота; на крају се испољава у понављању колективних самоубистава. Али по налогу централе опредмећене у једној личности. У личности хришћанина-гуруа евроамеричког типа.

Нема коментара:

Постави коментар